Идуна, рад Хермана Вилхелма из 1858. г.
Идуна, рад Хермана Вилхелма из 1858. г.

У нордијској митологији, Идуна је богиња пролећа и вечне младости, Брагијева супруга и чувар златних јабука бесмртности које су богови јели када су хтели обновити своју младост. О њој сазнајемо из »Поетске еде«, која је састављена у 13. столећу од ранијих традиционалних извора, и из »Прозне еде«, такође из истог столећа, коју је написао Снори Стурлусон. У оба извора спомиње се као супруга скалдичког бога Брагија, а у »Прозној еди« и као чуварица златних јабука бесмртности.

У »Прозној еди« стоји да је јотин (див) Тјази пустио заробљеног Локија уз залог да му доведе Идуну са њеним златним јабукама. Овај је на превару измамио богињу из њеног врта пошто му је поверовала да у шуми расту јабуке исте као њене. Тада је Тјази, у лику орла, долетео и отео небрањену богињу, одвевши је у Јотунхајм (земљу дивова). Њено одсуство имало је за последицу да богови почну старити и седети, те су они убрзо схватили да је Локи био одговоран за њен нестанак. Овај је дао реч да ће је вратити, и, узевши лик сокола, кренуо у потрагу за њом, па је напослетку и нашао сâму код Тјазија. Пошто ју је претворио у лешник, узео ју је носити назад боговима у Асгард. Али, након што се Тјази вратио с рибарења и схватио да је нема, по трећи пут је узео лик орла и дао се упустити у упорну потеру за Локијем. Међутим, богови су направили ломачу у Асгарду, и, у тренутку када се Тјази спремао да зграби Локија, ватра је захватила перâ на његовим крилима, те је услед тога остао без њих и почео да губи висину, да би га на крају, пошто се сручио на земљу, богови лишили живота.