Википедија

Бели слез

(преусмерено са Althaea officinalis)

Бели слез (лат. Althaea officinalis) је вишегодишња зељаста биљка из фамилије слезова (Malvaceae). Мисли се да је бели слез пореклом из земаља око Каспијског, Црног и источних обала Средоземног мора. Одатле се раширио чак у Аустралију и Америку. У многим земљама западне и средње Европе гаји се због корена, листа и цвета, који се употребљавају у медицини. У Србији га највише има по речним острвима и ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река. Воли лаку, дубоку, влажну земљу, а највише речни нанос, који је повремено поплављен.[1]

Бели слез
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Malvales
Породица: Malvaceae
Род: Althaea
Врста:
A. officinalis
Биномно име
Althaea officinalis

Опис биљке уреди

Бели слез је висок 1-2 m. Цела биљка је обрасла густим свиластим длакама, тако да су листови сребрнобеличасти и меки попут кадифе. Стабло је усправно, једноставно или разгранато, при дну одрвењено. Листови су спирално поређани, а из њихових пазуха при врху стабљике и огранака избијају цвасти бело-ружичастих, 1-2 cm великих цветова. Цвета преко целог лета.[2]

Листови са горњег дела стабљике су јајасти и на основи клинасти, са средњег дела су нешто мало крупнији и трокраки, на основи заобљени или срцасти, а листови са доњег дела стабљике су највећи (до 10 cm), петокраки, и имају најдужу дршку, дугачку скоро као лисна плоча. Руб листа је неједнако зупчаст, зацепљен на 3-5 места; има исто толико прстастих нерава, истакнутих на наличју. Лист је беличасто-зелене боје, без мириса и слузастог укуса.[3]

Српска фармакопеја прописује употребу корена и листа белог слеза. Народ употребљава и цвет (Flos Althaeae).[4] Бере се лети по врло сувом времену, кад спадне роса, и брзо осуши на промаји или у сушници. Нестручно и нехајно осушени и брани цветови потамне и поплесниве. Ћелија са слузи има свуда, а највише у мезофилу круничних и у доњој епидерми чашичних листића. Хемијски састав и употреба слични су као код листа и корена.[5]

Историја узгоја и употребе уреди

Бели слез је једна од најстаријих лековитих биљака.[6] И Теофраст (371-287. пре наше ере) га препоручује као лековиту биљку, а особито Диоскорид, који у свом класичном делу De Materia Medica, писаном 77. године, даје упутства о употреби белог слеза.

Карло Велики је 812. године у својим Капитуларима наредио да се бели слез мора гајити на свим државним имањима његове простране империје.[7][8]

Гајење, размножавање и берба уреди

 
цвет белог слеза

У Белгији, Француској, Немачкој и неким другим земљама све се више употребљава корен од оплемењене гајене биљке, јер је мекши, меснатији, дебљи, једноличнији, није тако жилав и садржи више слузи од дивљег. Копа се прве или друге године у јесен. Наша речна острва и ритови, водоплаво земљиште, најбоља су места за гајење или размножавање ове важне биљке.[9]

На 1 хектар потребно је 1 kg семена. Боље и брже се дође до користи расађивањем младих издељених глава с пупољцима. Оне се могу у јесен утрапити па у пролеће расадити. Код нас поред река сама вода разноси и сеје слез. На 1 хектар потребно је око 70.000 садница на растојању 50x50cm. Ca 1 хектара добија се око 1.200 kg листа, 1.500-2.000 kg корена и око 125 kg цвета. Бољи принос је с лаког, песковитог растреситог земљишта (речни наноси) ђубреног пепелом и добро прегорелим стајским ђубре-том или са 1.500 kg вештачког ђубрета у коме има 12 делова азота, 16 делова фосфора и 20 делова калијума.[10][11]

Корен ископан прве године је најбољи, јер садржи највише слузи. Старењем постаје, истина, све дебљи, али све тврђи, влакнастији, дрве-настији и лошији. Из семена изведена биљка има кратак ризом из кога се грана неколико подједнаких меснатих и бело-жућкастих коренова дебелих око 3 cm, па и дебљих.

Пошто се корен извади и одсече дебље корење, глава се разреже на онолико делова колико на њој има пупољака, врати у земљу и затрпа на растојању 50х50см да би наредне године дала ново корење. Ризом временом постаје све крупнији и вишеглав. Да би се добила што лепша и боља дрога, корење се мора одмах пошто је ископано очистити од земље, опрати, одсећи споредно ситно корење, стругањем помоћу ножа огулити и осушити што брже на температури од 60 до 70 °C да дрога не би поплеснивила или добила непријатан укус и тамну боју. Сецкање корена врши се после сушења. Често се дешава да нестручни биљари суше корен на сувише високој температури, због чега корен потамни, а слуз и скроб се разложе, или суше неогуљено корење.[12]

У складиштима осушен корен белог слеза врло често избуше инсекти. Кад се корен потопи у воду, на површину испливају беличасти црвићи. Такву дрогу треба уништити, а просторију и амбалажу подвргнути дезинсекцији.[13][14]

Употреба корена белог слеза у научној медицини уреди

Због велике количине изврсне слузи даје се против упала органа за дисање и ждрела, интерно или за испирање гуше и носа у облику мацерата:[15] исецкан корен држи се око два сата у хладној води (никако у кључалој) и за то време чешће промеша. На тај начин се екстрахује само слуз. Кување корена (декокт) није добро, јер се тиме извлачи и скроб, течност је гушћа, али је мутнија и брзо се поквари, укисне. Скроб је баласт, није лек. Као врло благо слузно средство даје се и против пролива, за запирање мокраћно-полних органа, за клизме, за облоге на упаљена места итд.[16] Улази у састав разних грудних чајева, које израђују апотеке. У разне мешавине против кашља, често се додаје и сируп од белог слеза, нарочито у дечјој пракси. Прашак, добијен млевењем и просејавањем корена белог слеза, употребљава се за посипање пилула и за израду разних посластица и лекова.[17]

Састав уреди

У корену белог слеза има око 30-35% слузи, око 10% пектина, око 35% скроба, до 10% сахарозе, мало инвертног шећера, око 2% аспарагина, бетаина, 1,5% масног уља и др. Пепела остаје највише 7%; у пепелу има много фосфата. Слуз се раствара у хладној води и хидролизом даје гликозу, галактозу и ксилозу.[18] Највише слузи има у октобру, на крају вегетације, због чега корен у то доба ваља вадити.[19]

Бели слез је лек, може бити и храна, па чак и отров. У осушеном корену белог слеза има много хранљивих материја, око 75% разних угљених хидрата. Због тога је он важан извор скроба и шећера у случају глади и рата, јер може да послужи за справљање хране.[2]

Сродне врсте уреди

Белом слезу је био сродан Крагујевачки слез (Althaea kragujevacensis), ишчезла ендемска врста коју је описао Јосиф Панчић 1848. на Метином брду, у околини Крагујевца.[20]

Извори уреди

  1. ^ „Beli slez”. eKlinika (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  2. ^ а б „Beli slez”. Stetoskop.info (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  3. ^ „Beli slez”. Agroklub.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  4. ^ Redakcija (2022-10-06). „Beli slez – gajenje i upotreba u lekovite svrhe”. Agro saveti (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  5. ^ Maksimovic, Zoran. „Slez beli - biljka | Lekovito bilje - trave | TRAVARI SRBIJE”. www.travarisrbije.com. Приступљено 2024-01-17. 
  6. ^ „Beli slez”. Bonapeti.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  7. ^ Milosavljević, Dejan (1. 7. 2017). „Kulinarstvo kroz vekove: Antička kuhinja: Malvas minores - Salata od belog sleza”. Kulinarstvo kroz vekove. Приступљено 2024-01-17. 
  8. ^ „Beli slez - lekovita svojstva - najnoviji vodič za 2023.”. Deep inhale (на језику: енглески). 2023-03-22. Приступљено 2024-01-17. 
  9. ^ „Beli slez (Althaea officinalis) – Alternativna Medicina” (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  10. ^ Aćimović, Milica; Vučković, Jovana (2010). „Prinos belog sleza sorte vojvođanski poreklom iz Pančeva u zavisnosti od ishrane azotom pri jednogodišnjem, dvogodišnjem i trogodišnjem načinu gajenja”. Lekovite sirovine (30): 23—30. ISSN 0455-6224. 
  11. ^ „Slez - Baštovanka”. www.bastovanka.rs. Приступљено 2024-01-17. 
  12. ^ K, Aleksandra (2020-02-03). „Kako gajiti beli slez”. Bolja Zemlja (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  13. ^ „Proizvodnja lekovitog i aromatičnog bilja - BELI SLEZ”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-17. 
  14. ^ Jovicic, Petar (2022-08-28). „Beli slez – uslovi gajenja i razmnožavanja bilja - Agro Info Net” (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-17. 
  15. ^ „Beli slez”. Tinkture i Melemi (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  16. ^ SvezaImunitet (2021-05-30). „Beli Slez: Lekovitost, Upotreba, Kontraindikacije, Proizvodi”. SvezaImunitet (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  17. ^ Drazic, Zorica (2023-09-03). „BELI SLEZ (Althaea officinalis L.) – Institut "Dr Josif Pančić"” (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  18. ^ „Beli slez, koren - Althaeae radix mundatus - Biljni čaj od korena belog sleza - Čajevi na merenje - Adonis internet prodavnica”. Adonis - Internet prodavnica (на језику: српски). Приступљено 2024-01-17. 
  19. ^ „Beli slez- odličan lek u borbi protiv kašlja - www.dobrozdravlje.rs”. dobrozdravlje.rs. Приступљено 2024-01-17. 
  20. ^ „Althaea kragujevacensis”. pancic.bio.bg.ac.rs. Приступљено 2024-01-17. 

Спољашње везе уреди

 
Бели слез на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бели_слез&oldid=27103910”