Алуминијум оксид

(преусмерено са Aluminium oxide)

Алуминијум оксид (Al2O3) је неорганско хемијско једињење алуминијума које се јавља у две модификације:[3][4]

  • α-Al2O3 (корунд) је постојанија модификација, која се одликује великом тврдоћом (9 степени у Мосовој скали. Његова температура топљења износи 2040 °C, а температура кључања 3300 °C. Добро проводи топлоту, отпоран је на дејство хемијских супстанција, не раствара се у киселинама. Настаје услед пржења на 1000 °C модификације γ.
  • γ-Al2O3 је бели прах нерастворљив у води а растворљив у јаким киселинама. Добија се пржењем алуминијум хидроксида. Има амфотерне особине. Из њега се електрохемијском методом добија метални алуминијум.
Алуминијум оксид
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.014.265
MeSH aluminium+oxide
UNII
  • InChI=1S/2Al.3O/q2*+3;3*-2 ДаY
    Кључ: PNEYBMLMFCGWSK-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • InChI=1/2Al.3O/q2*+3;3*-2
  • [O-2].[O-2].[O-2].[Al+3].[Al+3]
Својства
Моларна маса 101,96 g/mol
Густина 3,97 g cm−3, основно
Тачка топљења 2054°C
Тачка кључања 2980°C
нерастворан
Структура
Геометрија молекула октаедар
Термохемија
50.92 J mol−1 K−1
−1675.7 kJ mol−1
Опасности
Није на листи
Тачка паљења не гори
Сродна једињења
Други анјони
алуминијум-хидроксид
Други катјони
бор-триоксид
галијум-оксид
индијум-оксид
талијум-оксид
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Алуминијум оксид је главни састојак боксита најважније руде алуминијума.

Његов алаун се користе као абразив код шмиргл папира.

Особине уреди

Особина Вредност
Партициони коефицијент[5] (ALogP) 0,0
Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) 2,2
Поларна површина[7] (PSA, Ų) 170,6

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература уреди

  • Holleman&Wiberg1st
  • Housecroft3rd;

Спољашње везе уреди