Багренац
Багренац (Amorpha fruticosa L.) припада роду који је добио име по специфичној грађи цвета јер круница има само заставицу (старогрчки α = без и μορφοσ = облик).[2] Име врсте fruticosa на латинском значи жбунаста. Врста има обиље синонима A. angustifolia F.E.Boynton, A. arizonica Rydb., A. bushii Rydb., A. croceolanata Watson, A. curtissii Rydb., A. dewinkeleri Small, A. emarginata Sweet, A. emarginata Eastw., A. fragrans Sweet, A. humilis Tausch, A. occidentalis Abrams, A. pendula Carriere, A. tennesseensis Kunze, A. virgata Small. Код нас се поред имена багренац среће и назив багремица и чивитњача.
| Багренац | |
|---|---|
| |
| Стабло багренца у Ташмајданском парку у Београду. | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | A. fruticosa
|
| Биномно име | |
| Amorpha fruticosa | |
| Синоними[1] | |
|
Списак
| |
Ареал уреди
Багренац је пореклом из средњег и источног дела Северне Америке где расте у ретким листопадним шумама и прерији. У Европу је унета 1724. године као украсна врста, а код нас је интродукована у првој деценији прошлог века.
Опис врсте уреди
Једнодоми разгранати жбун са усправним изданцима без трнова, достиже 4-5m висине и двоструку ширину. Изданци у почетку длакави, касније голи. Доста је морфолошки варијабилан.
Листови непарно перасто сложени, спирално распоређени, дужине 25-30cm са 6-17 пари лиски. Лиске су елиптичне до ланцетасте 1-6cm дужине, 0,5-1,8cm ширине, кратко зашиљене, маљаве, на кратким петељкама(1,5-2mm); тачкасто су прозирно пунктирани по целој површини када се упере ка светлости. Усколинерни приперци 7mm дуги опадају убрзо по развоју листа.[3]
Цвасти су терминални усправни класолики густи гроздови 10-15cm дужине са многобројним цветовима. Цветови на кратким петељкама; чашица звонаста са четири тупа и једним, нижим зашиљеним зубом; круница са једном латицом (заставицом) је тамно љубичаста 4-6mm дужине. Прашника 10 са жутим антерама које вире ван заставице. Цвета од априла до јула. Опрашивачи су различити инсекти, нарочито пчеле. И цветови и плодови су ароматични.
Плод је једносемена непуцајућа махуна, гола, српаста, жуто-сивосмеђа, оштрих ивица и са округлим испупченим депоима смоле; дужина око 1cm, маса хиљаду плодова 9,3-9,6g. Махуне дозревају ујесен а на гранама остају и током зиме. Семе издужено бубрежасто окер семењаче, са мало ендосперма латерално, маса хиљаду семена 6,4-6,5 g. [4]
Биоеколошке карактеристике уреди
Врста расте на влажним земљиштима дуж обала река, потока, бара, у јарцима, у отвореним и полуотворним влажним шумама истискујући аутохтоне врсте. Добро се развија и на киселим и неутралним и базним земљишта, а адаптирала се и на неплодна, сува и песковита. Подједнако добро расте и на тешким ритским глејним на местима где се вода у подлози задржава великим делом године, као и на заслањеним земљиштима.
Овај жбун има одлично развијен коренов систем, толерантан је на ветар, тако да се сади у ветрозаштитним појасевима као и на оним местима на којима је неопходна контрола ерозије земљишта [5].
Значај врсте уреди
Због обилног плодоношења, и лаке дисперзије плодова поплавном водом, анемохорно и антропогеним утицајем ова биљка постала је озбиљна сметња шумским пределима у низинским подручјима где нагло осваја површине [6]. Локално се шири коренским избојцима и самосевом. Врста продире у новоосноване шумске културе и будући да знатно брже и бујније расте од већине шумско-културних врста, прерашћује их, загушује и доводи до њиховог пропадања. Када се једном посади на неком месту, остаје ту заувек [7]. Багренац је једна од инвазивних шумских врста светских размера. У многим земљама Европе несметано се проширила и данас представља озбиљну опасност за аутохтону вегетацију. Код нас посебно инвазивна уз реку Саву и Дунав и на речним адама[8].
Европски досељеници у Северној Америци, листове и младе изданаке користили су за бојење у плаво уместо индиго жбуна (Indigofera tinctoria L.). Медоносна је.
Размножавање уреди
Генеративно и коренским избојцима. Семењача не представља сметњу клијању, а махуна у мањој мери спречава клијање. Скарификовано семе исклија 89% у лабораторијским условима за 120 дана, нескарификовано 87%, а семе у махуни 71%. Енергија клијања (на основу 40. дана) је 82%, 73% и 49% респективно[9].
Референце уреди
- ^ „USDA - United States Department of Agriculture”. Архивирано из оригинала 19. 04. 2016. г. Приступљено 9. 04. 2016.
- ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
- ^ Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
- ^ Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
- ^ Huxley, А. (1992): The new RHS Dictionary of gardening, MacMillian, Press, New York
- ^ Deák, J. Á. (2005): Landscape ecological researches in the western Marosszög (Hungary). Acta climatologica et chorologica, tom. 38-39. Universitatis Szegediensis, Hungary (33-46)
- ^ Dirr, M.A. (1997): Dirr’s hardy trees and shrubs: an illustrated encyclopedia. Timber Press, Portland, Oregon
- ^ Михаило Грбић (уредник) (2010): Инвазивне биљке у биотопима Београда. Студија у оквиру пројекта 21024 технолошког развоја: Екологија, мониторинг и технолошки поступци за контролу инвазивних биљака у биотопима Београда.
- ^ Грбић, М. (1997): Динамика клијања легуминоза са атипичном махуном у зависности од степена изложености ембриона. XII симпозијум Југословенског друштва за физиологију биљака. Програм и изводи саопштења, Крагујевац: 118
Спољашње везе уреди
- „Amorpha fruticosa L. (Fabaceae) bagremac”. Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду. Универзитет у Новом Саду - Пољопривредни факултет. Архивирано из оригинала 09. 05. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016.
- „Amorpha fruticosa L. (Fabaceae) bagremac”. Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду. Универзитет у Новом Саду - Пољопривредни факултет. Архивирано из оригинала 09. 05. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016.
- „Amorpha fruticosa L. - false indigo bush”. USDA - Plants database. United States Department of Agriculture. Архивирано из оригинала 19. 04. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016.