Википедија

Ehinociti

Ehinociti (od grčke reči echinos, što znači „jež" ili „morski jež") u humanoj biologiji i medicini su oblik eritrocita ili crvenih krvnih zrnaca koji imaju nenormalnu ćelijsku membranu koju karakterišu na njihovoj površini 10 do 30 šiljaka ravnomerno raspoređenih.[1][3] Javljaju se kod uremije, deficita piruvat-kinaze, karcinoma želuca, krvarećeg ulkusa želuca. Ehinocitima su morfološki slični akantocitima kod kojih su izdanci opne nepravilni i razne dužine.

Ehinociti (d), normalni Eritrocti (a i b) Sferocit (c).[1][2]

Češći izraz za ove ćelije koji se koristi u literaturi je Burr cells.

Fiziologija уреди

 
Ehinociti pod elektronskim mikroskopom

Ehinociti se često mešaju sa akantocitima, ali mehanizam promene ćelijske membrane je različit.[4] Ehinocitoza je reverzibilno stanje crvenih krvnih zrnaca koja je često samo artefakt proizveden od strane EDTA, koji se koristi kao antikoagulant u uzorkovanoj krvi.[5]

Ehinociti se mogu razlikovati od akantocita po obliku izbočenja, koji su manji i mnogobrojniji nego kod akantocita i ravnomerno su raspoređeni. Ehinociti takođe pokazuju centralno belilo ili posvetljenje boje u centru ćelije pod Vright bojom.

Patofiziologija уреди

Akantocote treba razlikovati od ehinocita ili „burr-ćelije", koje iako su kreirane različito imaju promene u redovnim intervalima na ćelijskoj membrani.[5] Ehinociti se obično javljaju u uremiji, ali se mogu videti i u mnogim drugim stanjima uključujući blagu hemolizu kod:[1]

  • hipomagnezijemije i hipofosfatemije,
  • trovanja kiseonikom,
  • hemolitičke anemije i kod dugih poremećaja krvi i
  • nedostatka piruvat kinaze.[6]

Ehinociti (burr-ćelije) se takođe mogu pojaviti in vitro zbog povišenog pH, skladištenja krvi, smanjenja ATP-a, akumulacije kalcijuma i kontakta sa staklom.[6]

Ukoliko se kroz istraživanja prati patofiziologija ehinocita, kao eritrocite sa vrlo izmenjenim oblikom, postavlja se pitanje da li je moguće da se ovaj oblik ćelije, koji se javlja u određenim poremećajima, vrati u normalano stanje, odnosno da li su ove promene reverzibilne. Prema nekim eksperimentima sprovedenim hiperbaričnim kiseonikom iznad 3,5 bara u 40. minutu dostignuta je vrednost od 60%, ali se pretpostavlja da se oni i pored tako velikog broja promena na površini eritrocita mogu vratiti u prvobitni oblik ukoliko se ukloni uzrok koji je doveo do tih promena.[7] Sigurno je da je ovo razmatranje vezano za promenu ovih oblika samo pretpostavka i da bi ove pretpostavke trebalo i potvrditi ili demantovati u nekom od budućih ispitivanja.[8][1]

Galerija уреди

Vidi još уреди

Izvori уреди

  1. ^ а б в г „Echinocyte - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 31. 1. 2021. 
  2. ^ „Echinocyte”. eClinpath (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  3. ^ „Echinocytes - Glossary | Laboratory, radiology, sleep and genetic | Biron”. www.biron.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  4. ^ John W. Harvey, The Erythrocyte in Clinical Biochemistry of Domestic Animals (Sixth Edition), 2008
  5. ^ а б Hoffman, R; Benz, EJ; Silberstein, LE; Heslop, H; Weitz J; Anastasi, J. (2012). Hematology: Basic Principles and Practice (6th ed.). Elsevier. ISBN 978-1-4377-2928-3.
  6. ^ а б de Alarcon PA (30. 11. 2011). „Acanthocytosis”. 
  7. ^ C Mentzer,, William. „Causes of spiculated cells (echinocytes and acanthocytes) and target cells”. www.uptodate.com. Приступљено 2021-01-31. 
  8. ^ Belić B. Ispitivanje toksičnog dejstva kiseonika na membranu eritrocita. Letopis naučnih radova Poljoprivrednog fakulteta 2008;32(1):140-147.

Literatura уреди

  • Barbara J. Bain, Dieter Huhn: Roche Grundkurs hämatologische Morphologie. Georg Thieme Verlag, 1997, ISBN 3-89412-299-4, S. 58–60.
  • Johannessen V. J. Electron Microscopy in Human Medicine. Vol. 1 McGraw - Hill International Book Company, 1977.
  • Jandl J. H. Textbook of Hematology. Chapter 3: Erythrocytes. Little, Brown Comp, Boston, 1987.
  • Tassos P. F. Experimental physiology and applied biology. Cambridge, Massachu-setts. Mice1972; 175-6.
  • Erslev A. J, Gaburda T. G. Pathophysiology of Blood. Erythrocytes. Saunders, Philadelphia, 1985.
  • Repka T. and Hebbler R. Hydroxyl Radical formation by sickle erythrocyte membranes. Blood, 1991;vol 78(10):2753-8.
  • Kaplan B. H, Williams W. J. et al. Hematology. McGraw Hill, New York, 1986; 287.
  • Harris J. W, Kellermeyer R. W. The Red Cell. Harvard University Pres, Cambridge (Mass), 1970.
  • Erslev A. J, Gabuzda T. G, Sodeman W. A, Sodeman T. M. Pathologic Physiology. Sanders, Philadelphia, 1979; 587.
  • Bessis M, Williams V. J, et al. Hematology. McGraw Hill, New York, 1986;257.

Spoljašnje veze уреди

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ehinociti&oldid=27448390”