Ksenon dioksid

Ksenon dioksid
Називи
	IUPAC назив Ksenon dioksid
Идентификација
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChemSpider	26667799;
	InChI InChI=1S/O2Xe/c1-3-2 Кључ: BMYPQOLESFVQPA-UHFFFAOYSA-N;
	SMILES O=[Xe]=O; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	XeO2
Моларна маса	163,29 g/mol
Агрегатно стање	žuta čvrsta supstanca
Структура
Облик молекула (орбитале и хибридизација)	Savijen
Сродна једињења
Сродна једињења	Ksenon trioksid; Ksenon tetroksid
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	Референце инфокутије

Ksenon dioksid, ili ksenon(IV) oksid, je jedinjenje ksenona i kiseonika sa formulom XeO₂ koje je sintetizovano 2011. Sintetizuje se na 0 °C (32 °F; 273 K) hidrolizom ksenon-tetrafluorida u vodenom rastvoru sumporne kiseline: ^[2]

{\ce {XeF4 + 2H2O -> XeO2 + 4HF}}

Struktura уреди

XeO
2 ima proširenu (lančanu ili mrežnu) strukturu u kojoj ksenon i kiseonik imaju koordinacione brojeve četiri odnosno dva. Geometrija na ksenonu je kvadratna ravna, u skladu sa VSEPR teorijom za četiri liganda i dva usamljena para (ili AX₄E₂ u notaciji teorije VSEPR).

Pored toga, Piikko i Tamm su nekoliko godina ranije predvideli postojanje molekula XeO₂ itio metodom kvantne hemije, ali ovi autori nisu razmatrali proširenu strukturu. ^[3]

Svojstva уреди

XeO
2 je žuto-narandžasta čvrsta supstanca. ^[4] To je nestabilno jedinjenje, sa poluživotom od oko dva minuta, nesrazmerno u XeO
3 i ksenon gasom. Njegova struktura i identitet potvrđeni su hlađenjem na −150 °C (−238 °F; 123 K) kako bi se mogla izvršiti Ramanova spektroskopija pre nego što se razgradi. ^[2]^[1]

Na −78 °C (−108 °F; 195 K), većina XeO₂ se razgradila tokom perioda od 72 sata, što je identifikovano bledenjem originalnog žutog proizvoda do bledo žute boje. Skoro sva žuta boja koja ukazuje na čisti XeO₂ nestala je u periodu od jedne nedelje. ^[2]

3 XeO₂ → Xe + 2 XeO₃

Povezani članci уреди

Hemija plemenitih gasova

Reference уреди

^ ^а ^б Tyler Irving (мај 2011). „Xenon Dioxide May Solve One of Earth's Mysteries”. L’Actualité chimique canadienne (Canadian Chemical News). Архивирано из оригинала 09. 02. 2013. г. Приступљено 2012-05-18.
^ ^а ^б ^в Brock, David S.; Schrobilgen, Gary J. (2011). „Synthesis of the Missing Oxide of Xenon, XeO
2, and Its Implications for Earth's Missing Xenon”. Journal of the American Chemical Society. 133 (16): 6265—6269. PMID 21341650. doi:10.1021/ja110618g.
^ Pyykkö, Pekka; Tamm, Toomas (1. 4. 2000). „Calculations for XeO_n(n = 2−4): Could the Xenon Dioxide Molecule Exist?”. The Journal of Physical Chemistry A. 104 (16): 3826—3828. doi:10.1021/jp994038d.
^ Cotton, Simon (1. 5. 2011). „Xenon dioxide”. Soundbite. Education in Chemistry. св. 48 бр. 3. Royal Society of Chemistry. стр. 69. Приступљено 2012-05-18.

[irving2011-1] а ^б Tyler Irving (мај 2011). „Xenon Dioxide May Solve One of Earth's Mysteries”. L’Actualité chimique canadienne (Canadian Chemical News). Архивирано из оригинала 09. 02. 2013. г. Приступљено 2012-05-18.

[:0-2] а ^б ^в Brock, David S.; Schrobilgen, Gary J. (2011). „Synthesis of the Missing Oxide of Xenon, XeO
2, and Its Implications for Earth's Missing Xenon”. Journal of the American Chemical Society. 133 (16): 6265—6269. PMID 21341650. doi:10.1021/ja110618g.

[3] Pyykkö, Pekka; Tamm, Toomas (1. 4. 2000). „Calculations for XeO_n(n = 2−4): Could the Xenon Dioxide Molecule Exist?”. The Journal of Physical Chemistry A. 104 (16): 3826—3828. doi:10.1021/jp994038d.

[EiC-4] Cotton, Simon (1. 5. 2011). „Xenon dioxide”. Soundbite. Education in Chemistry. св. 48 бр. 3. Royal Society of Chemistry. стр. 69. Приступљено 2012-05-18.

[2]

[1]

[3]

[4]