Википедија

Liči

Liči ili azijska trešnja (лат. Litchi chinensis) biljka je koje potiče iz jugozapadne Azije, s juga Kine, juga Japana (Ostrva Rijukju), Indonezije i Filipina.

Liči
Liči, spolja i iznutra
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Plantae
Divizija:
Spermatophyta
Klasa:
Magnoliopsida
Potklasa:
Magnoliophytina
Red:
Sapindales
Porodica:
Sapindaceae
Potporodica:
Sapindoideae
Rod:
Litchi

Vrsta:
L. chinensis
Binomno ime
Litchi chinensis

Seme ličija sadrži metilen ciklopropil glicin koji može izazvati hipoglikemiju povezanu sa izbijanjem encefalopatije kod pothranjene indijske i vijetnamske dece koja su konzumirala voće ličija.[2][3]

Taksonomija уреди

 
Crtež Pjera Sonera iz rada Putovanje u Istočnu Indiju i Kinu (1782)[4]

Litchi chinensis je jedini član roda Litchi u porodici Sapindaceae.[5] Opisao ga je i nazvao francuski prirodnjak Pjer Sonerat u svom izveštaju „Voyage aux Indes Orientales et à la Chine, fait depuis 1774 jusqu'à 1781“ (prevod: „Putovanje u Istočnu Indiju i Kinu, napravljeno između 1774. i 1781.“) , koji je objavljen 1782. godine.[4] Postoje tri podvrste, koje se određuju po cvetnom rasporedu, debljini grančica, plodu i broju prašnika.

  • Litchi chinensis subsp. chinensis je jedini komercijalizovani liči. Divlje raste u južnoj Kini, severnom Vijetnamu i Kambodži. Ima tanke grančice, cvetovi obično imaju šest prašnika, plodovi su glatki ili sa izbočinama do 2 mm (0,079 in).
  • Litchi chinensis subsp. philippinensis (Radlk.) Leenh. U divljini je uobičajen na Filipinima i retko se uzgaja. Ima tanke grančice, šest do sedam prašnika, duge ovalne plodove sa šiljastim izbočinama do 3 mm (0,12 in).[6]
  • Litchi chinensis subsp. javensis. Poznat je samo u kultivaciji, u Maleziji i Indoneziji. Ima debele grančice, cvetove sa sedam do jedanaest prašnika u sedećim grozdovima, glatke plodove sa izbočinama do 1 mm (0,039 in).[5][7]

Opis уреди

 
Drvo L. chinensis u opštinskom parku Samit u Panami
 
L. chinensis cveće

Litchi chinensis je zimzeleno drvo koje je često manje od 15 m (49 ft) visoko, ponekad dostiže 28 m (92 ft).[8] Njegovi zimzeleni listovi, dugi 5 do 8 inča (12,5–20 cm), perasti su, imaju 4 do 8 naizmeničnih, eliptično duguljastih do kopljastih, naglo zašiljenih listova.

Kora je sivo-crna, grane smeđe-crvene. Njegovi zimzeleni listovi su dugački 12,5 do 20 cm (4,9 do 7,9 in) sa listićima u dva do četiri para.[5] Liči je po lišću sličan porodici Lauraceae, verovatno zbog konvergentne evolucije. Prilagođeni su razvijanjem listova koji odbijaju vodu, a nazivaju se laurofil ili lauroidni listovi. Cveće raste na završnim cvastima sa mnogo metlica na rastinju tekuće sezone. Metlice rastu u grozdovima od deset ili više, dostižući 10 do 40 cm (3,9 do 15,7 in) ili duže, držeći stotine malih belih, žutih ili zelenih cvetova koji su izrazito mirisni.[7]

Liči daje mesnate plodove koji sazrevaju za 80–112 dana u zavisnosti od klime, lokacije i sorte. Plodovi variraju u obliku od okruglog do jajolikog do srcolikog, do 5 cm dužine i 4 cm širine (2,0 in × 1,6 in), težine približno 20 g.[8][9] Tanka, žilava koža je zelena kada je nezrela, sazreva do crvene ili ružičasto-crvene boje, glatka je ili prekrivena malim oštrim izbočinama grube teksture. Kora je nejestiva, ali se lako uklanja da bi se otkrio sloj prozirnog belog mesnatog arilusa sa cvetnim mirisom i slatkim ukusom.[8] Koža postaje smeđa i suva kada se izostavi nakon berbe. Mesnati, jestivi deo ploda je aril, koji okružuje jedno tamnosmeđe nejestivo seme koje je dugačko 1 do 3,3 cm i široko 0,6 do 1,2 cm (0,39–1,30 sa 0,24–0,47 inča). Neke sorte daju visok procenat plodova sa smežuranim pobačenim semenom poznatim kao 'pileći jezici'. Ovi plodovi obično imaju višu cenu, jer imaju više jestivog mesa.[7] Pošto se cvetni ukus gubi u procesu konzerviranja, voće se obično jede sveže.[8]

Istorija уреди

 
„Voćno drvo liči” u Mihal Bojmovom delu Flora Sinensis (1657)

Uzgoj ličija je počeo u regionu južne Kine, još od 1059. godine, kao i u Maleziji i severnom Vijetnamu.[5] Nezvanični podaci u Kini govore o ličiju još 2000. godine pre nove ere.[10] Divlje drveće još uvek raste u delovima južne Kine i na ostrvu Hajnan. Plod je korišćen kao poslastica na kineskom carskom dvoru.[11]

U 1. veku, za vreme dinastije Han, sveži liči su bili popularni predmeti počasti i bili su toliko traženi na carskom dvoru da je posebna kurirska služba sa brzim konjima donosila sveže voće iz Guangdonga.[12] Postojala je velika potražnja za ličijem u dinastiji Song (960-1279), prema Caj Sjangu, u njegovom Li chi pu (Traktatu o ličijima). Takođe je to bilo preferentno voće omiljene konkubine cara Li Lungđija (Sjuencunga) po imenu Jang Juhuan (Jang Guejfej). Car je naložio da se voće uz velike troškove isporuči u prestonicu.[8]

Liči je privukao pažnju evropskih putnika, kao što je španski biskup, istraživač i sinolog Huan Gonzales de Mendoza u svojoj Istoriji velikog i moćnog kraljevstva Kine (1585; engleski prevod 1588), zasnovanoj na izveštajima španskih fratara koji su posetili Kinu tokom 1570-ih, dao je veliku pohvalu ovom voću:[13]

Oni imaju neku vrstu šljiva, koje zovu liči, koji su izuzetno galantnog ukusa i ne povređuju bilo koje telo, iako ih jedu u velikim brojevima.

Kasnije je liči opisao i uveo na Zapad 1656. Mihal Bojm, poljski jezuitski misionar (u to vreme Poljsko-litvanski savez).[14]

Dvostruka domestikacija уреди

Genomske studije pokazuju da je liči rezultat dvostrukog pripitomljavanja nezavisnim uzgojem u dva različita regiona drevne Kine.[15]

Kultivacija i upotrebe уреди

 
Proklijalo seme ličija sa glavnim korenom (staro oko 3 meseca)

Liči se ekstenzivno uzgaja u južnoj Kini, Tajvanu, Vijetnamu i ostatku tropske jugoistočne Azije, na Indijskom potkontinentu[16] i u tropskim regionima mnogih drugih zemalja.[5][16][17] Zahtevaju tropsku klimu bez mraza i koja nije ispod temperature od −4 °C (25 °F).[5][16] Ličiji zahtevaju klimu sa velikom letnjom vrućinom, padavinama i vlažnošću, optimalno rastu na dobro dreniranim, blago kiselim zemljištima bogatim organskom materijom i malčom.[5][16]

Postoji oko 200 sorti, sa ranim i kasnim oblicima sazrevanja koji su pogodni za topliju i hladniju klimu,[5] iako se uglavnom osam sorti koristi za trgovinu u Kini.[16] Gaje se i kao ukrasno drvo, kao i zbog plodova.[5] Najčešći način razmnožavanja ličija je metoda koja se zove vazdušno nanošenje slojeva ili markoting. Vazdušni slojevi, ili marcotts, se prave tako što se grana zrelog drveta pokrije podlogom za ukorenjavanje, kao što je treset ili sfangumsna mahovina, a zatim se podloga omota polietilenskom folijom i dozvoli isečcima da se ukorene. Kada dođe do značajnog ukorenjavanja, sloj se iseče sa grane i sadi u saksiju.[18]

Prema narodnom predanju, drvo ličija koje ne daje mnogo ploda može biti anelamentirano, što dovodi do veće proizvodnje voća. Kada se centralno otvaranje stabala vrši kao deo obuke i rezidbe, može se postići stereo plodonošenje za veću produktivnost voćnjaka.[19]

Liči se obično prodaje u svežem stanju na azijskim tržištima.[5][16] Crvena kora postaje tamno smeđa kada se voće ohladi, ali to ne utiče na ukus. Takođe se prodaje u konzerviranom obliku tokom cele godine. Plod se može sušiti sa netaknutom korom, pri čemu se meso skuplja i potamni.[8]

Drvo уреди

Liči je suptropska biljka, koja leti koristi visoku temperaturu i vlagu, a prezimi na hladnoći koja se ne spušta ispod tačke leđenja. Drvo je zimzeleno, sa tamnozelenim sjajnim listovima i naraste između 10 i 15 metara visoko. Danas je poznato oko 100 sorti ličija.

Plod уреди

Plodovi ličija su u obliku jajeta i dugi su oko 3 do 5 centimetara. Njihova gruba, hrapava i krhka ljuska je crvena ili ružičasta, obrasla dužim dlačicama. Kad se osuši postane smeđkasta. Meso ploda je belo, slatko-kiselkasto, slično grožđu, a u središtu ima veliku košticu. Liči sadrži ogromnu količinu vitamina C i B, kalijuma, bakra, fosfora i magnezijuma.

Da bismo ga pojeli, liči oljuštimo i jedemo kao trešnje (odstranimo nejestivu košticu). Liči je izvrstan za voćne salate, odlično se kombinuje sa mangom, dinjama i trešnjama.

Slike ličija уреди

  •  
    Zreli plodovi
  •  
    Plodovi ličija

Reference уреди

  1. ^ „Litchi chinensis Sonn”. Germplasm Resources Information Network. United States Department of Agriculture. 1995-10-17. Архивирано из оригинала 14. 05. 2009. г. Приступљено 2010-01-19. 
  2. ^ Spencer PS, Palmer VS (2017). „The enigma of litchi toxicity: an emerging health concern in southern Asia”. The Lancet. Online, 30 January 2017 (4): e383—e384. PMID 28153516. doi:10.1016/S2214-109X(17)30046-3  . 
  3. ^ Aakash Shrivastava; Anil Kumar; Jerry D Thomas; Kayla F Laserson; Gyan Bhushan; Melissa D Carter; Mala Chhabra; Veena Mittal; Shashi Khare; James J Sejvar; Mayank Dwivedi; Samantha L Isenberg; Rudolph Johnson; James L Pirkle; Jon D Sharer; Patricia L Hall; Rajesh Yadav; Anoop Velayudhan; Mohan Papanna; Pankaj Singh; D Somashekar; Arghya Pradhan; Kapil Goel; Rajesh Pandey; Mohan Kumar; Satish Kumar; Amit Chakrabarti; P Sivaperumal; A Ramesh Kumar; Joshua G Schier; Arthur Chang; Leigh Ann Graham; Thomas P Mathews; Darryl Johnson; Liza Valentin; Kathleen L Caldwell; Jeffery M Jarrett; Leslie A Harden; Gary R Takeoka; Suxiang Tong; Krista Queen; Clinton Paden; Anne Whitney; Dana L Haberling; Ram Singh; Ravi Shankar Singh; Kenneth C Earhart; A C Dhariwal; L S Chauhan; S Venkatesh; Padmini Srikantiah (2017). „Association of acute toxic encephalopathy with lychee consumption in an outbreak in Muzaffarpur, India, 2014: a case-control study”. The Lancet. 30 January 2017 (online) (4): e458—e466. PMID 28153514. doi:10.1016/S2214-109X(17)30035-9  . 
  4. ^ а б Sonnerat, P. (1782) Voyage aux Indes Orientales et à la Chine, fait par ordre du Roi, depuis 1774 jusqu'en 1781. Tome second, p. 230. Paris.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Morton JF (1987). „Lychee in Fruits of Warm Climates”. Center for New Crops & Plant Products, Purdue University, Department of Horticulture and Landscape Architecture, West Lafayette, Indiana. стр. 249—259. Приступљено 2013-10-30. 
  6. ^ „Litchi chinensis subsp. philippinensis”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 2013-10-30. 
  7. ^ а б в Courtney Menzel (2005). Litchi and longan: botany, production and uses. Wallingford, Oxon, UK: CABI Pub. стр. 26. ISBN 978-0-85199-696-7. 
  8. ^ а б в г д ђ Davidson, Jane L.; Davidson, Alan; Saberi, Helen; Jaine, Tom (2006). The Oxford companion to food. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280681-9. 
  9. ^ Hosahalli Ramaswamy; Diane Barrett; Laszlo P. Somogyi (2005). Processing fruits: science and technology. Boca Raton: CRC Press. стр. 687. ISBN 978-0-8493-1478-0. 
  10. ^ Andersen, Peter A.; Schaffer, Bruce (1994). Handbook of environmental physiology of fruit crops. Boca Raton: CRC Press. стр. 123—140. ISBN 978-0-8493-0179-7. 
  11. ^ Bishop, Kevin (1997). China's Imperial Way: Retracing an Historical Trade and Communications Route from Beijing to Hong Kong. China Books. стр. 17. ISBN 9622175112. Приступљено 2. 1. 2020. 
  12. ^ Yu, Yingshi (2016). Chinese History and Culture. Volume 1, Sixth Century B.C.E. to Seventeenth Century. New York: Columbia University Press. стр. 114. ISBN 978-0-231-54201-2. OCLC 933211532. 
  13. ^ Juan González de Mendoza, The history of the great and mighty kingdom of China and the situation thereof. English translation by Robert Parke, 1588, in an 1853 reprint by Hakluyt Society. Page 14. The Spanish version (in a 1944 reprint) has lechías.
  14. ^ Kajdański, Edward (1999). „Flora Chin”. Michał Boym: ambasador Państwa Środka (на језику: пољски). Warszawa: Książka i Wiedza. стр. 183. ISBN 9788305130967. 
  15. ^ Hu, Guibing; Feng, Junting; Xiang, Xu; Wang, Jiabao; Salojärvi, Jarkko; Liu, Chengming; Wu, Zhenxian; Zhang, Jisen; Liang, Xinming; Jiang, Zide; Liu, Wei (јануар 2022). „Two divergent haplotypes from a highly heterozygous lychee genome suggest independent domestication events for early and late-maturing cultivars”. Nature Genetics (на језику: енглески). 54 (1): 73—83. ISSN 1546-1718. doi:10.1038/s41588-021-00971-3. 
  16. ^ а б в г д ђ SK Mitra (2000). „Overview of lychee production in the Asia-Pacific region”. Food and Agricultural Organization of the United Nations, Office for Asia and the Pacific. Приступљено 12. 6. 2020. 
  17. ^ Crane, Jonathan H.; Carlos F. Balerdi; Ian Maguire (2008) [1968]. „Lychee growing in the Florida home landscape”. University of Florida. Приступљено 30. 6. 2009. 
  18. ^ Menzel, C.M. (јануар 1985). „Propagation of lychee: A review”. Scientia Horticulturae. 25 (1): 31—48. ISSN 0304-4238. doi:10.1016/0304-4238(85)90074-3. 
  19. ^ „Good management practices in litchi” (PDF). National Research Centre on Litchi, Bihar, India. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 08. 2021. г. Приступљено 24. 11. 2016. 

Literatura уреди

  • Boning, Charles R. (2006). „Lychee”. Florida's Best Fruiting Plants: Native and Exotic Trees, Shrubs, and Vines. Sarasota, Florida: Pineapple Press, Inc. стр. 130—133. 
  • Hui, Y. H. (2008). „Lychee”. Handbook of Fruits and Fruit Processing. New Delhi: Wiley India. стр. 606—611. ISBN 978-81-265-1788-6. 
  • Kadam, S. S.; S. S. Deshpande (1995). „Lychee”. Ур.: D. K. Salunkhe; S. S. Kadam. Handbook of fruit science and technology: production, composition, storage, and processing. New York: M. Dekker. стр. 435—443. ISBN 978-0-8247-9643-3. 
  • Rosengarten, Frederic (2004). „Litchi 'Nuts'”. The book of edible nuts. New York: Dover Publications. стр. 299—300. ISBN 978-0-486-43499-5. 

Spoljašnje veze уреди

 
Liči na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Liči.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Liči&oldid=27558102”