Etanolamin
Etanolamin (2-aminoetanol, monoetanolamin, ETA, MEA), je organsko jedinjenje koje je primarni amin (zbog amino grupe u njegovom molekulu) i primarni alkohol (zbog hidroksil grupe). Poput drugih amina, monoetanolamin deluje kao slaba baza. Etanolamin je toksična, zapaljiva, korozivna, bezbojna, viskozna tečnost sa mirisom sličnom amonijaku.
| |
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
2-Aminoethanol
| |
| Drugi nazivi
2-Amino-l-Etanol, Etanolamin, Monoetanolamin, β-Aminoetanol, β-hidroksietilamin, β-Aminoetil alkohol, Glicinol, Olamin, MEA, UN 2491
| |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| DrugBank | |
| ECHA InfoCard | 100.004.986 |
| EC broj | 205-483-3 |
| KEGG[1] | |
| RTECS | KJ5775000 |
| UNII | |
| |
| Svojstva | |
| C2H7NO | |
| Molarna masa | 61,08 g·mol−1 |
| Agregatno stanje | Viskozna bezbojna tečnost sa zadahom amonijaka |
| Gustina | 1,012 g/cm3 |
| Tačka topljenja | 103 °C (217 °F; 376 K) |
| Tačka ključanja | 170 °C (338 °F; 443 K) |
| meša se | |
| Napon pare | 64 Pa (20°C)[4] |
| Kiselost (pKa) | 9.50[5] |
| Indeks refrakcije (nD) | 1.4539 (20°C)[6] |
| Opasnosti | |
| Bezbednost prilikom rukovanja | JT Baker |
| R-oznake | R20, R34, R36/37/38 |
| S-oznake | S26, S27, S36/37, S39, S45 |
| NFPA 704 | |
| Tačka paljenja | 85°C (zatvorena posuda) |
| 410 °C (770 °F; 683 K) | |
| Eksplozivni limiti | 5.5 - 17% |
| SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH): | |
PEL (dozvoljivo)
|
3 ppm |
| Srodna jedinjenja | |
Srodna jedinjenja
|
N-Metiletanolamin dietanolamin trietanolamin |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Etanolamini se često nazivaju monoetanolaminima ili MEA, da bi se razlikovali od dietanolamina (DEA) i trietanolamina (TEA). Etanolamin je druga najrasprostranjenija čeona grupa fosfolipida, supstanci nađenih u biološkim membranama. Oni se takođe nalaze u molekulima glasnika kao što je palmitoiletanolamid koji utiču na CB1 receptore.[7]
Produkcija уреди
Monoetanolamin nastaje reakcijom etilen oksida sa tečnim amonijakom; reakcija se takođe proizvodi dietanolamin i trietanolamin.[8]
Ova reakcija je egzotermna.
Primena уреди
MEA se koristi u vodenim rastvorima za pranje pojedinih kiselih gasova. On se koristi kao sirovina za proizvodnju deterdženata, emulgatora, sredstava za poliranje, lekova, inhibitora korozije, hemijskih intermedijara, etc.[8][9] Na primer, reagovanjem etanolamina sa amonijakom nastaje helacioni agens, etilendiamin.[8]
Reference уреди
- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ „Ethanolamine MSDS” (PDF). Acros Organics. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2011. г. Приступљено 13. 08. 2011.
- ^ Hall, H.K., J. Am. Chem. Soc., 1957, 79, 5441.
- ^ R. E. Reitmeier; V. Sivertz; H. V. Tartar (1940). „Some Properties of Monoethanolamine and its Aqueous Solutions”. Journal of the American Chemical Society. 62 (8): 1943—1944. doi:10.1021/ja01865a009.
- ^ Calignano, A; La Rana, G; Piomelli, D (2001). „Antinociceptive activity of the endogenous fatty acid amide, palmitylethanolamide”. European Journal of Pharmacology. 419 (2–3): 191—8. PMID 11426841. doi:10.1016/S0014-2999(01)00988-8.
- ^ а б в Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0.
- ^ „Ethanolamine”. Occupational Safety & Health Administration. Архивирано из оригинала 03. 05. 2013. г. Приступљено 13. 08. 2011.
Literatura уреди
- Klaus Weissermel; Hans-Jürgen Arpe; Charlet R. Lindley; Stephen Hawkins (2003). „Chap. 7. Oxidation Products of Ethylene”. Industrial Organic Chemistry. Wiley-VCH. стр. 159—161. ISBN 978-3-527-30578-0.
