Јован V Палеолог
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Јован V Палеолог (грч. Ἰωάννης Ε΄ Παλαιολόγος; рођен 18. јуна 1332, умро 16. фебруара 1391) је био византијски цар (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391), син Андроника III (1328—1341) и Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и Андроник IV (1376—1379) и деспот Теодор I (1382—1407).
| Јован V Палеолог | |
|---|---|
 Јован V Палеолог, минијатура из 15. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. јун 1332. |
| Место рођења | Дидимотика, Византијско царство |
| Датум смрти | 16. фебруар 1391. (58/59 год.) |
| Место смрти | Цариград, Византијско царство |
| Породица | |
| Супружник | Јелена Кантакузин |
| Потомство | Андроник IV Палеолог, Манојло II Палеолог, Теодор I Палеолог, Михајло Палеолог |
| Родитељи | Андроник III Палеолог Ана Савојска |
| Династија | Палеолози |
| Претходник | Андроник III Палеолог |
| Наследник | Манојло II Палеолог |
Деветогодишњи цар уреди
Када је умро цар Андроник III Палеолог 15. јуна 1341. године, његов легални наследник Јован V Палеолог био је деветогодишњак и поставило се питање регентства, а највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин, један од најзначајнијих сарадника преминулог цара.[1] Противник оваквом решењу била је царица Ана Савојска и њене присталице. Када је Кантакузин отишао из Цариграда у Димотику, у којој су се окупљале његове присталице, проглашен је за узурпатора и издајника, а регентство су узели царица-мајка Ана Савојска, патријарх Јован XIV Калекас и високог дворанина Алексије Апокавк, који је првих дана октобра 1341. године почео да се обрачуна са присталицама Кантакузина у престоници.[2] Кантакузен се прогласио за цара 26. октобра 1341. године у Димотици, Тракија.[3] Већ, 19. новембра 1341. године у Цариграду малолетни Јован V проглашен за цара, што је и био повод за почетак грађанског рата.
Грађански рат уреди
Први део његове владавине обележио је грађански рат око регенства између његове мајке и њених присталица са једне и Кантанузина (претендент 1341—1347, цар 1347—1354) који је, као близак пријатељ и сарадник Андроника III, такође полагао право на место регента. Рат је вођен са променљивом срећом и временом је прерастао у династички сукоб између Палеолога и Кантакузина за византијски трон. Почетком лета 1342. године Кантакузен, приморан да бежи из Византије, долази у Србију код краља Стефана Душана са којим ступа у савез све до 1343. године када се Душан окреће Јовану V, а Кантакузен Турцима Селџуцима и емиру Умиру. После тога Душан ратује за свој рачун углавном ка Албанији и Македонији, а византијска царица Ана се обраћа за помоћ великим противницима Селџука — Османлијским Турцима и њиховом вођи Орхану, кога касније Кантакузен такође успева да приволи на своју страну те заузима целу Тракију 1345. године. Годину дана касније Душан, који је у међувремену заузео све западно од Христопоља (данашње Кавале) осим Солуна, прогласио се за цара, па се због тога и Кантакузен у мају 1346. крунише за цара Византије, као Јован VI, улази у Цариград, преузима власт и постаје сувладар са Јованом V. Рат се и поред привидне победе Кантакузина 1347. године, ипак окончао 1354. године победом Палеолога који је ушао у Цариград и захтевао абдикацију Кантакузена. Овај грађански рат је зарад личних интереса на мала врата увео Турке у Европу што је касније имало велики значај за даљи ток историје континента.
Напредовање Османлија на Балканском полуострву и вазализација Византије уреди
Иако је већ наредне године умро Стефан Душан (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355), Византија изморена дуготрајним грађански ратовима није успела да искористи почетак распада Српског царства и била је само пасивни посматрач ширења османлијских поседа на Балканском полуострву. Јован V је та напредовања покушао да сузбије предлагањем преговора о црквеној унији Папи, али та иницијатива није реализована. Његов следећи покушај било је покретање прве дипломатске мисије на Запад коју је лично предводио 1366. године у Краљевину Мађарску у покушају да Лајоша I Великог (1342—1382) наговори да покрене крсташки поход против Османлија. Међутим и овај покушај је остао без успеха, а сам цар је на повратку задржан у Видину, највероватније у координацији са његовим сином и царским регентом у то време Андроником (IV) који је исказивао аспирације да збаци оца са престола. Јован је уз помоћ Амадеа VI Савојског ослобођен и Византији су придодати неки поседи, али је то покренуло нову причу о склапању уније и Јован V је поново кренуо на Запад и у октобру 1369. године је прешао у католицизам, али није закључио црквену унију. Но сви његови покушаји да добије помоћ са Запада нису уродили плодом, а већ 26.09. 1371. године Османлије су у Маричкој бици потукле браћу Мрњавчевиће и постали су најмоћнија сила на полуострву, преузевши контролу над њиховим областима. Непосредно након тога, Византија, Видинска и Трновска Бугарска су постале османлијски вазали и обавезали су се на плаћање данка и слање помоћних војних одреда султану.
Путовање Јована V на запад уреди
Млетачки посланик у Цариграду је 6. августа 1354. године јавио дужду Андрији Дандоли да су Византинци, угрожени од стране Турака и Ђеновљана, спремни да се покоре било којој сили: Млецима, Србима или Угрима. Турци су стајали на прагу Тракије. Јован V Палеолог (1341–1391) је прибегао старом средству преговарања са Римом. Обећање црквене уније тактично средство коме је византијска политика прибегавала. После неуспеха Лионске уније (1274) настао је у преговорима са Римом застој који је трајао пуних 40 година. Јован V је врло одлучно настојао да створи унију. Године 1355. послао је у Авињон писмо у коме моли папу да му пошаље галију и помоћну војску. Са своје стране је обећао да ће свој народ у току 6 месеци превести римској вероисповести. После неког времена мора је да јави папи да, због опозиције, није у стању да изведе обећано. После тога настао је дужи застој. Опозиција је заиста била јака. Византијска црква је појачавала своје позиције, док је византијска држава једну позицију за другом. Патријарх Калист је лично отишао у Сер и тамо се састао са Душановом удовицом царицом Јеленом, али се изненада разболео и умро. Тада се цар опет вратио у Авињон. Изгледало је да се на Западу врше озбиљне припреме за крсташки рат, и стварно у јесен 1365. године једна експедиција је кренула под вођством Петра Кипарског; она се међутим упутила према Египту. Онда цар пође у пролеће 1366. године лично у Угарску да потражи помоћ моћног краља Лајоша I. То је било први пут да византијски цар иде у иностранство не као војсковођа на челу трупа, већ као молилац туђе помоћи. Јован V је кренуо натраг празних руку, а на повратку га је задесила нова несрећа: Бугари су га задржали у Видину. Андроник, који је био ожењен бугарском принцезом, није предузео ништа да ослободи свог оца. Изненадна интервенција грофа Амадеа Савојског спасила је цара. Амадео Савојски, његов брат од ујака, стигао је лето 1366. године у византијске воде са крсташком војском. Одузео је Турцима Галипољ, а затим је кренуо на Бугарску и приморао их је да ослободе цара и да предају Византији Месемврију и Созопољ, тако да су византијске позиције на западној обали Црног мора знатно ојачале. Међутим, и за Амадеа Савојског идеја крстшког рата била је неодвојива од питања уније. Преговори о унији које је током 1367. године водио с византијским царе довели су до важног резултата, јер се Јован V решио да лично пође у Рим. Цар је августа 1369. године стигао у Рим. У његовој пратњи било је више угледних представника византијске државе, али ниједног представника византијске цркве. Византијска црква је тражила да се ради уклањања верских размимоилажења сазове верски сабор, а како је њено тражење одбачено, она се потпуно уздржала од даљих преговора. И док се цар у Риму одрекао вере својих предака, патријарх Филотеј, позивао је православне хришћане, не само у Византији већ и ван њених граница, да остану верни својој вери. Прелаз Јован V у римску веру, обављено је врло свечано у Риму октобра 1369. године. Црквена унија није закључена тако да се између грчке и римске цркве није ништа битно изменило. Царев боравак у Риму није ништа користило, јер су се све наде у помоћ са Запада опет изјаловиле. Јован V се није одмах вратио у своју земљу већ је у пролеће 1370. године отпловио из Рима у Млетке. Више није тражио војну помоћ већ новац. Његов дуги боравак у Млецима донео му је само разочарења и нова горка искуства. Јован V је пристао да прода Млецима острво Тенедос, предмет њених давнашњих жеља, а Млеци су обећали да ће му за то вратити накит византијске круне, који је његова мајка, царица Ана, била заложила пре тридесетак година, да ће му дати шест неопремљених транспортних бродова и 25.000 дуката у готову. Цару је на његово тражење био исплаћен аванс од 4.000 дуката. Његов син Андроник, који је управљао Царством у његовом одсуству одбио је да преда Тенедос, јер је исто толико као Млечане, привлачило и његове пријатеље Ђеновљане. Сада се Јован V нашао у безизлазној ситуацији. Андроник је одбио његов апел за хитну помоћ, под изговором да народ не дозвољава да се дира у црквена блага. Помоћ му је пружио његов други син Манојло. Он је из Солуна (којим је управљао) похитао у Млетке, поневши неке драгуље, и тако је ослободио оца. Јован V се октобра 1371. године најзад вратио у Цариград.
Побуне Андроника IV уреди
Његов најстарији син Андроник IV је 1373. године подигао побуну против оца, која је угушена, али је већ 1376. године успео да новом побуном преузме власт. Међутим Јован V и његов млађи син и савладар Манојло (II) су већ 1379. године, уз помоћ Османлија, успели да поврате власт, али је једна од последица склапања мира била нова подела остатака Византије на, практично самосталне, удеоне деспотовине. Андроник је 1385. године поново подигао оружје на оца, али је још једном побеђен. Сам Јован V је том приликом тешко рањен, а сам Андроник је непосредно после тога у јуну исте године умро од последица рана задобијених у борби.
Побуна Јована VII и последње године уреди
Активности свог оца Андроника, наставио је његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390) који је уз помоћ Бајазитових (1389—1402) Османлија успео да 1390. године збаци деду са власти, али га је његов стриц и престолонаследник Манојло (II) крајем године сузбио и по четврти пут вратио Јована V на престо. Свестан Бајазитовог непријатељства према Византији, Јован је отпочео са обнављањем Цариградских бедема и Златне капије, али је урађено морао да поруши пошто је Бајазит запретио да ће убити његовог средњег сина и Манојла (II) који је био његов талац. Претпоставља се да је ово понижење додатно потресло остарелог цара који је већ 16.02. 1391. године умро, највероватније од срчане капи.
Порекло и породица уреди
Јован је био син Андроника III и Ане Савојске, који су поред њега имали још троје деце.
Био је ожењен Јеленом Кантакузин која је била ћерка Јована VI Кантакузина (1341—1354) и Ирине Асен. Они су имали петоро деце.
| Име | Живео | Титула | Владао |
|---|---|---|---|
| Андроник (IV) | 1348 — 1385. | византијски цар | Византијом (1376—1379) |
| Манојло (II) | 1350 — 1425. | византијски цар | Византијом (1391—1425) |
| Михајло | —--> | деспот | |
| Теодор (I) | (око 1355—1407) | морејски деспот | Морејом (1382—1407) |
| Ирина | —--> |
Породично стабло уреди
| 16. Михајло VIII Палеолог | ||||||||||||||||
| 8. Андроник II Палеолог | ||||||||||||||||
| 17. Theodora Doukaina Vatatzina | ||||||||||||||||
| 4. Михајло IX Палеолог | ||||||||||||||||
| 18. Стефан V Угарски | ||||||||||||||||
| 9. Ана Угарска | ||||||||||||||||
| 19. Јелисавета Куманка | ||||||||||||||||
| 2. Андроник III Палеолог | ||||||||||||||||
| 20. Хетум I | ||||||||||||||||
| 10. Лав II Јерменски | ||||||||||||||||
| 21. Zabel of Armenia | ||||||||||||||||
| 5. Рита од Јерменије | ||||||||||||||||
| 22. Prince Hethum of Lampron | ||||||||||||||||
| 11. Keran of Armenia | ||||||||||||||||
| 1. Јован V Палеолог | ||||||||||||||||
| 24. Тома I од Савоје | ||||||||||||||||
| 12. Thomas II, Count of Piedmont | ||||||||||||||||
| 25. Маргарита од Женеве | ||||||||||||||||
| 6. Амедео V од Савоје | ||||||||||||||||
| 26. Teodoro III Fieschi of Lavagna | ||||||||||||||||
| 13. Beatrice di Fieschi | ||||||||||||||||
| 27. Simone della Volta | ||||||||||||||||
| 3. Ана Савојска | ||||||||||||||||
| 28. Хенри III, војвода Брабанта | ||||||||||||||||
| 14. Јован I, војвода Брабанта | ||||||||||||||||
| 29. Аделаида од Бургундије, Duchess of Brabant | ||||||||||||||||
| 7. Марија од Брабанта | ||||||||||||||||
| 30. Ги од Дампјера | ||||||||||||||||
| 15. Маргарета од Фландрије, војвоткиња Брабанта | ||||||||||||||||
| 31. Matilda of Bethune | ||||||||||||||||
Референце уреди
- ^ Острогорский 2011, стр. 614–615.
- ^ Ферјанчић & Ћирковић 2005, стр. 83-85.
- ^ Острогорский 2011, стр. 615.
Литература уреди
- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Живојиновић, Мирјана (1982). „Јован V Палеолог и Јован VI Кантакузин од 1351. до 1354. године”. Зборник радова Византолошког института. 21: 128—141.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорский, Георгий A. (2011). История Византийского государства. Москва: Сибирская Благозвонница.
- Ферјанчић, Божидар; Ћирковић, Сима (2005). Стефан Душан краљ и цар 1331—1355. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Спољашње везе уреди
