Бијело Поље

град и седиште истоимене општине у Црној Гори

Бијело Поље је град и седиште истоимене општине у Црној Гори. Регионални центар сјевера Црне Горе. Према попису из 2011. цијела општина обухватајући и градско насеље имала је 46051 становника, док је градско подручје имало 12900 становника. На попису 2003, док је у градском делу било је 15883 становника.

Бијело Поље
Панорама Бијелог Поља
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ОпштинаБијело Поље
Становништво
 — (2011)12.900
Географске карактеристике
Координате43° 02′ 02″ С; 19° 44′ 48″ И / 43.0338489° С; 19.7467304° И / 43.0338489; 19.7467304
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина720 m
Бијело Поље на карти Црне Горе
Бијело Поље
Бијело Поље
Бијело Поље на карти Црне Горе
Остали подаци
Поштански број84000
Позивни број050
Регистарска ознакаBP
Веб-сајтwww.bijelopolje.co.me

Град је познат по неколико културно-историјских споменика. Један од најважнијих је црква Светих апостола Петра и Павла из 1190. године, задужбина кнеза хумског Мирослава, у којој је писано чувено Мирослављево јеванђеље. Може се издвојити и Манастир Никољац (по предању задужбина краља Милутина), џамија Гушмировића (1741), као и Никољачки мост из 1938. године. У граду су рођени бројни знаменити умјетници.

Етимологија уреди

Град је добио име по пољу бијелих рада којима је тада било прекривено. У рјечнику Вука Стефановића Караџића наводи се као "Варош у Ерцеговини код воде Лима". [1]

Географски положај уреди

Бијело Поље се налази у долини коју пресијеца планинска ријека Лим. Некада је то заиста било поље, с прољећа прекривено цвјетовима бијеле раде, цвијета који је и пољу и тамошњем насељу одредио име – Бијело Поље. То је и значење турске ријечи Аково за варош, некада познату станицу Дубровачких каравана, која се звала Никољ–пазар.

Од свих градова на сјеверу Црне Горе, Бијело Поље има најповољнији географски положај. Налази се на раскрсници важних путева: на прузи БеоградБар, на магистрали која од Београда води према мору, а добре су везе и према Пљевљима и Жабљаку, уз кањон Таре, према Беранама, Плаву и Рожајама и даље Ибарском магистралом према Србији. У Бијелом Поље је повезано и магистралним путем са Србијом и то преко граничног прелаза Добраково, које се налази у овој општини.

Историја уреди

Археолошка истраживања убедљиво говоре о постојању насеља у овом крају још у далекој прошлости. Бјелопољски крај био је насељен још у неолиту (10000 до 3000 година прије н. е.). У селу Мајсторовина код Бијелог Поља, пронађена је камена сјекира која потиче из неолита. Остаци материјалне културе пронађени су и у селу Биједићи, а потичу из бронзаног доба (3000 до 1000 година прије н. е.). И у селу Острељ пронађене су двије секире тзв. јадранског типа. На основу пронађених предмета у самом граду можемо тврдити да су на подручју данашњег Бијелог Поља постојале насеобине праисторијског доба. У Ракоњама, једном од приградских насеља, 1975. године пронађена је глачана камена сјекира, која датира из средњег бронзаног доба. Све ово доказује да је на овом простору човјек обитовао и у старијем гвозденом добу и да су то производи илирских племена чија је територија захватала и област Бијелог Поља.

Остаци илирско–римске културе нађени су на локалитету поред цркве Свете Богородице у Вољавцу. Такође су пронађени и трагови култног мјеста у Затону, 15 km од Бијелог Поља и надгробни споменици у Дубову.

Судећи по археолошким налазима на самом подручју града, могуће је говорити о постојању једне римске насеобине на обали Лима, у непосредној близини данашњег центра Бијелог Поља. У насељу Прушка пронађен је бакарни римски новчић цара Пробуса из друге половине половине 2. вијека. На локалитету латинског гробља постојале су надгробне плоче из времена 2. до 3. вијека н. е. Негдје пред Други светски рат, откривен је на овом локалитету жртвеник са натписом од чврстог бијелог камена, подигнут римском божанству Херкулу. Овај жртвеник се данас чува у цркви Светог Николе у Никољцу. Вјероватно је на подручју Бијелог Поља у доба Римљана постојао град (Муниципијум) са одређеном самоуправом.

У времену од 1865. до 1902. године, Бијело Поље је припадало Новопазарском санџаку, а потом је од 1902. до 1912. године било у саставу посебног Сјеничког санџака. На пијаци је стајала кула Ђулаге Мартиновића, позната као "Четвртача", која је служила као затвор, а после Првог светског рата као трошарински магацин.[2]

Половином 1930-их говорило се да Б. П. "постепено пропада".[3]

У Бијелом Пољу се налази Гимназија Милоје Добрашиновић као и неколико других средњих школа и факултета.

Батрић Ракочевић је био први школован фотограф у Бијелом Пољу и иза себе оставио велики број фотографија из историје овог краја.[4]

Перо Перовић је био најстарији Бијелопољац и Црногорац.

Демографија уреди

У насељу Бијело Поље живи 11500 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 33,2 година (32,2 код мушкараца и 34,1 код жена). У насељу има 4244 домаћинства, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,74.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

Графика промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 3.547
1953. 4.029
1961. 5.856
1971. 8.925
1981. 11.927
1991. 16.586 16.464
2003. 17.358 15.883
Етнички састав према попису из 2003.[6]
Срби
  
8.375 60,19%
Црногорци
  
3.179 20,01%
Бошњаци
  
1.150 10,80%
Муслимани
  
1.377 11,96%
Роми
  
43 0,27%
Хрвати
  
27 0,16%
Албанци
  
22 0,13%
Југословени
  
15 0,09%
Македонци
  
14 0,08%
Немци
  
8 0,05%
Руси
  
6 0,03%
Словенци
  
5 0,03%
непознато
  
186 1,17%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Srpski rjecnik
  2. ^ "Политика", 1. авг. 1938.
  3. ^ "Политика", 28. феб. 1935.
  4. ^ Бјелопољско културно благо држава не препознаје („Политика”, 8. април 2017)
  5. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  6. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  7. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди