Бранко Пољанац
Бранко Пољанац (Славонски Брод, 25. март 1908 — ) био је мајор Југословенске војске, учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник Југословенске армије.
| бранко пољанац | |||
|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 25. март 1908. | ||
| Место рођења | Славонски Брод, Аустроугарска | ||
| Професија | војно лице | ||
| Деловање | |||
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | ||
| Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска армија до 1949. | ||
| Чин | мајор ЈВ генерал-потпуковник ЈА | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија уреди
Рођен је 25. марта 1908. у Славонском Броду.[1] Отац Милан му је био учитељ. Био је инжињеријски технички мајор Југословенске војске (ЈВ).[2]
Након окупације Југославије, у лето 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и ступио у партизане. Током устанка у Србији 1941. био је начелник Штаба Космајског партизанског одреда. Након Прве непријатељске офанзиве, прешао је са групом руководилаца НОП из Србије у источну Босну. Заједно са Кочом Поповићем и Николом Груловићем, почетком децембра 1941. године, именован је за члана Главног штаба НОП одреда Србије, са задатком да се пребаце у Србију, на терен Ваљевског партизанског одреда и прикључе осталим члановима Главног штаба. Како нису успели да се пребаце у Србију, крајем истог месеца су се прикључили Врховном штабу НОП одреда Југославије, где је Бранко као мајор Југословенске војске, стављен на располагање Врховном штабу.[3]
У току Народноослободилачког рата налазио се на разним дужностима:[4]
- начелник Штаба Прве пролетерске ударне бригаде,
- начелник Оперативног штаба НОП и ДВ за Босанску крајину, до новембра 1942.
- начелник Штаба Првог босанског корпуса, од новембра 1942. до маја 1943.
- командант Четврте крајишке дивизије, од маја до августа 1943.
- командант Официрске школе Врховног штаба НОВ и ПОЈ, током септембра и октобра 1943.
- командант Базе НОВЈ у Барију,
- заменик команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије,
- в.д. командант Главног штаба НОВ и ПО Србије, од децембра 1944.
После рата је био војни аташе при амбасади ФНРЈ у Москви.[2]
Након доношења Резолуције Информбироа против Комунистичке партије Југославије (КПЈ) прихватио је ставове Резолуције, због чега је 14. јула 1949. ухапшен и осуђен на 16 година затвора. У затвору на Голом отоку остао је до 29. новембра 1955. када је пуштен на слободу.[1][2]
Био је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден партизанске звезде првог реда, којим је одликован 25. септембра 1944. године. Сва одликовања и чин су му одузети пресудом Војног суда, након хапшења.
Иза себе није оставио потомство.
Референце уреди
- ^ а б „POLJANAC MILANA BRANKO”. goliotok.uimenaroda.net. n.d.
- ^ а б в Leksikon NOR 2 1980, стр. 873.
- ^ Tito 8 1981, стр. 233.
- ^ Лексикон НОР 2 1980, стр. 873.
Литература уреди
- Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980. COBISS.SR 49300743
