Википедија:Стилски приручник/Основе правописа српског језика/Интерпункција

Основе српског правописа

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци. Интерпункцијски знаци су: тачка [.], запета [,], црта [—], цртица [–], тачка са запетом//тачка запета [;], две тачке [:], заграда [()], наводници [„”], упитник [?], узвичник [!] и остали правописни и помоћни знаци.

Тачка се ставља на крају обавештајне — потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Запета се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу запете је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја запетом, а делови који чине целину за себе, одвајају се запетом од осталих делова реченице. Запетом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби, а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају запетом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају запетом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарству, готово сви гаје малине.;

и) између имена места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и запета се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука. Употреба двотачке као најаве набрајања није строга;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: „Новац за екскурзију је обезбеђен“.

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше „Срећан ти рођендан!“;

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си „вредница“. Донео је твој „велики пријатељ“.

Уколико оваквим речима претходи нека реч која негира њихово право значење, наводници се не употребљавају: Знам, ти си наводно вредница. Донео је твој каобајаги велики пријатељ.

Уколико у делу текста који бисмо иначе обележили наводницима, променимо фонт, величину слова, болдујемо, напишемо курзивна слова, пишемо латиницом у ћириличном тексту, наводници се не стављају.

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914—1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штампаним текстовима, а други се део наводника изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:

— Ко је то био? — Упита мајка.

— Мој друг.

— Зашто га ниси позвао унутра?

— Журио је — промрмља Милош.;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад — нигде никог. Све сам научила, све знам — не вреди, збунила сам се.

Правописни знаци уреди

Правописни знаци се употребљавају уз поједине речи за разлику од интерпункције која се употребљава у реченици.

У правописне знаке се убрајају: тачка, две тачке, неколико тачака, црта, цртица, заграда, апостроф, знак једнакости, знаци порекла, акцентски знаци и генитивни знак.

а) Тачка се као правописни знак употребљава:

- иза скраћеница: нпр., итд., сл., тј.;

- иза редних бројева када се пишу арапским бројкама: 15. март 1991. године.

Тачка се не пише иза редних бројева написаних арапским бројкама када се иза њих нађе други правописни знак (запета, заграда, црта или који други); нпр.:

О томе ћете наћи информације на 119, 120, 121. и 122. страни.

На неким спратовима (2, 4. и 5) покварене су електричне инсталације.

На 10—15. километру ћеш угледати планинарски знак.

б) Две тачке се као правописни знак пишу:

- између бројева или слова којима се исказује неки однос и читају се „према“. На пример:

Резултат утакмице је 2:1 у корист Црвене звезде.

Коренски самогласник се смењује о:и:а у речима пловити — пливати — поплавити.

в) Неколико тачака (најчешће три) стављају се:

- уместо изостављеног текста и у испрекиданом тексту; на пример:

Предлози су: код, поред, у, са...

Кад се воз зауставио, он се појави... и рече: „Дивно је вратити се кући“.

г) Црта (—) се као правописни знак употребљава:

- између бројева уместо предлога до, нпр.:

Купи 10—15 килограма кромпира.

Иво Андрић (1892—1975) је добио Нобелову награду за књижевност.

Ако се испред првог броја налази предлог од, не треба писати црту предлог до; на пример:

Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године.

- између назива градова и других места да би се означио правац кретања, на пример:

Пут Београд—Ниш има велики привредни значај.

- између двају или више имена којима се означавају тако тесно везани појмови да они чине један појам.:

Утакмица Црвена звезда — Партизан је увек најзначајнија утакмица која се игра.

д) Цртица (-) се као правописни знак пише:

- између делова полусложеница: радио-апарат, ауто-механичар, фото-апарат, аеро-митинг;

- при растављању речи на слогове на крају ретка;

- у сложеним или изведеним речима у којима се први део пише бројем а други део словима:

150-годишњица, 40-их година прошлога века, 15-годишњак; 48-часовни.

Напомена: Када се редни бројеви записују арапским цифрама, пишу се са тачком — 40. Према томе, облик 40-те (у смислу 1940) неправилан је. Облик 40-их није забележен у Правопису.

- између скраћеница и наставка за облик, на пример:

Купио је књигу у БИГЗ-у. Имамо добру сарадњу са ПКБ-ом.

Напомена: Уколико скраћеницу може да се поименчи па је пишемо само првим великим словом, падежни наставак не одвајамо цртицом:

Према Танјуговој вести, до рата међу сукобљеним странама неће доћи. Имамо добру културну сарадњу са Уницефом.

ђ) Заграда као правописни знак:

- служи да означи оба облика речи о којој се говори, нпр.:

Предлог с(а) уз инструментал средства се не употребљава.

- ставља се иза редног броја или слова којима се означава нови одељак: 1), 2), 3) итд. - а), б), в) итд.

е) Апостроф се ставља уместо изостављеног слова:

Је л' то тачно?

ж) Знак једнакости се употребљава између речи да би се означила њихова једнака вредност, а чита се: једнако, равно, исто што, јесте. На пример:

химба = сумња, тата = субјекат (у реченици)

з) Знаци порекла су > и <. Употребљавају се у стручним текстовима.

- знак > се чита „дало је“ или „развило се у“, нпр.:

твојега > твоега > твоога > твога;

- знак < се чита „постало је од“, нпр.:

црњи < црн-ји; јуначе - јунак-е

и) Акцентски знаци се бележе у стручној литератури (обично из граматике) и у обичним текстовима кад је потребно да се означи реч која се од исте речи у суседству разликује само акцентом; нпр.:

Сâм сам то увидео.

Дошао је да дâ оглас.

ј) Генитивни знак се ставља на крајњи вокал генитива множине кад је потребно означити разлику овога облика од других облика, најчешће генитива једнине исте заменице. На пример:

Из примерã можете закључити о тој појави. Значи, генитивним знаком је назначено да је то генитив множине, односно да се може закључити из више примера, а не само из једног.

Видети уреди

Википедија:Правописна правила и језичке недоумице

Литература уреди

Правопис српскога језика, Матица српска, 1993 (предат за штампу јуна 1993, изашао из штампе априла 1994, издање поновљено септембра 1994).
Добрила Летић и Јован Вуксановић,Српски језик и књижевност - Репетиторијум градива са задацима за вежбу и проверу знања од 5. до 8. разреда основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1994.