Владимир II Мономах

Владимир II Мономах
Владимир II Мономах
	Владимир II Мономах
Лични подаци
Пуно име	Владимир II Всеволодович
Датум рођења	1053.
Датум смрти	19. мај 1125. (71/72 год.)
Место смрти	Кијев,
Гроб	Софијска саборна црква у Кијеву
Породица
Супружник	Гита од Весекса
Потомство	Мистислав I Велики, Јарополк II ,Кијевски, Вјачеслав I Кијевски, Еуфемија Кијевска, Јуриј I Долгоруки
Родитељи	Всеволод I Кијевски; Мономахина
Династија	Рјуриковичи
Велики кнез Кијева
Период	1113—1125.
Претходник	Свјатополк II Кијевски
Наследник	Мистислав I Велики

Владимир II Всеволодович (рус. Владимир II Всеволодович; на крштењу Василиј, рус. Василий; 1053 — 19. мај 1125), познатији као Владимир Мономах (рус. Владимир Мономах), био је велики кнез Кијева (1113—1125). Био је син трећег сина Јарослава I Мудрог, Всеволода I Јарославича, господара Перејаславља и удаљене покрајине Суздаља са Бјелоозером, и Мономахе.

Владимир је 1093. преместио своје седиште у Суздаљ. Потом је, на кнежевској скупштини у Љубечу године 1096. закључено да се од суздаљске области створи посебна кнежевина, те је она додељена Владимиру. 1108. године Владимир оснива град Владимир, недалеко од Суздаља. Кнез Владимир само се од времена на време јављао у том далеком крају, који је касније предао своме најмлађем сину Јурију, званом Долгоруки.

Владимир се истицао међу претендентима за кијевски престо. Један летопис га карактерише овако:

Братољубив, милостив према сиромасима и страдалник за руску земљу.

Владимир Мономах уживао је нарочите симпатије међу кијевским градским масама, које су га више пута позивале на великокнежевску столицу. Али је Мономах био обазрив и лојалан, те је чекао да на њега дође ред.

У Кијеву почетком 1113. године изби побуна кијевског становништва са пљачком жидова; то је био покрет са јасно обележеним социјалним карактером, изазван тешким економским приликама и уперен против зеленаша.

Најзад 1113. године Кијевско веће меша се у препирку међу Рјурковичима и одбија да прими сина другога Јарослављевог сина као наследника његовога најстаријег сина; не обазирући се на првенство и кнежевске родословне обичаје, оно нуди кијевски престо Владимиру, трећега Јарослављевог сина. Први акт новог великог кнеза била је уредба о висини камата, које су биле знатно ограничене. Занимљиво је, да су и манастири били у опасности приликом ове буне, јер су се и калуђери бавили зеленаштвом. Тај избор је срећан и о његовој владавини се сачувала најлепша успомена. Владимир уме да наметне послушност осталим кнежевима, који му за све време његове владавине помажу да брани руску земљу од спољних непријатеља.

Његови синови сачували су наклоност становника Кијева, те један за другим заузимају престо. Потомци Свјатослава, другога Јарослављевог сина, гледају како се газе њихова права, али како нису довољно јаки да се боре са Мономаховим синовима све док су ови остали сложни, они су подносили ту отмицу њихових права очекујући згодну прилику за делање.

Владмир је написао нарочиту Поуку за децу, занимљиви етичко-политички спис, у ком позива своју децу да буду праведна и милостива, да штите сиромахе и убоге, а нарочито да не дају својим чиновницима да чине насиља; позива децу на међусобну слогу и неуморну делатност у рату и миру. Владимир је био веома побожан и одушевљен васпитач. Он нарочито подвлачи да је његов отац седећи код куће познавао више језика. Из списа Владимирова види се, да је и он сам био неуморан ратник, путник и ловац. Уопште, тај његов спис, прожет симпатичним човекољубљем и веома лепо књижевно обрађен, представља драгоцен споменик културе, идеја и нарави Кијевске Русије.