Владислав Лалицки

српски сликар

Владислав Лалицки (Wladyslaw Lalitzky; Шабац, 1. јун 1935Београд 29. децембар 2008) био је сценографа и костимограф и сликар.

Владислав Лалицки
Владислав Лалицки
Лични подаци
Датум рођења(1935-06-01)1. јун 1935.
Место рођењаШабац, Краљевина Југославија
Датум смрти29. децембар 2008.(2008-12-29) (73 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Биографија уреди

Рођен је 1. јуна 1935. године у Шапцу. Већи део свог живота Лалицки је провео у Београду, али је осамнаест година (1984—2002) живео у Јоханезбургу, Јужноафричка Република где је извршио утицај на јужноафричку уметност. Многе од његових слика изложене су у Јоханесбуршком музеју и познатој уметничкој галерији Еверарда Рида.

Женио се двапут, има четворо деце (Наташу, Александра, Јована и Кристину која је по занимању глумица[1]).

Преминуо је 29. децембра. 2008. у Београду. Сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Позоришни рад и сликарство уреди

Сарађивао је са Шабачким Народним Позориштем (од 1958. године), позориштем Атеље 212 у Београду (од 1961. године) и са Југословенским драмским Позориштем (од 1965. године). Владислав Лалицки је радио са позориштима у САД, бившим СССР и Пољском, као и са многим позориштима и позоришним групама широм бивше Југославије. Владислав Лалицки је био сценограф и костимограф за више од 500 позоришних представа, преко 200 филмова и серија. Илустратор више од 500 књига.

Члан удружења уреди

Филмографија уреди

Као сценограф и костимограф, Владислав Лалицки сарарађивао је на следећим филмовима:

Сценографија уреди

Год. Назив Улога
1960-е
1961. Еци, пеци, пец
1961. Педагошка бајка
1965. Капетан капетану
1966. Крешталица
1966. Њен први чај
1967. Арсеник и старе чипке
1967. Мартин Крпан с врха
1968. Сирота Марија
1968. Кад голубови полете
1968. Занати
1968. Пријатељство, занат најстарији
1968. Наши синови
1968. Љубав на телефону
1968. Евгенија на зрну грашка
1968. Дан одмора једног говорника
1969. Недозвани
1969. Непријатељ народа
1970-е
1971. Љубавна лирика Десанке Максимовић
1970-1971. Леваци
1971. Сладак живот на српски начин
1972. Грађани села Луга
1972. Слава и сан
1972. Самоубица
1972. Сами без анђела
1972. Неспоразум
1972. Ћелава певачица
1973. Краљ Иби
1973. Прослава
1974. Лажа и паралажа
1974. Обешењак
1974. Мистер Долар
1974. Кошава
1975. Нора
1975. Тестамент
1976. Посета старе даме
1976. Прича о војнику
1976-1977. Част ми је позвати вас
1977. Марија Магдалена
1978. Молијер
1978. Маска
1978-1979. Чардак ни на небу ни на земљи
1979. Сумњиво лице
1980-е
1980. Телеграм
1980. Десет најлепших дана
1981. Седам секретара СКОЈ-а
1981. Кир Јања
1982. Канте или кесе
1982 Докторка на селу

Награде уреди

  • Награда за животно дело „Петар Пашић“ (2004)
  • Париски бијенале (1961)[2]
  • Награда „Стерија Поповић“ за костимографију (1981)
  • Специјална награда „Стерија Поповић“ за представу „Беле ракете лете на Амстердам“ (1973)
  • Прва награда за сценографију позоришне представе „Три пара хозн трегера“ у Лесковцу (1970)
  • Златни ловоров венац у Сарајеву (1968)
  • Златни ловоров венац у Сарајеву (1963)
  • Новембарска награда града Шапца за представу „Фуенте Овехуна, Златни пијесак“ (1958)
  • Новембарска награда града Шапца за поставку представе „Фуенте Овехуна, Златни пијесак“ (1958)
  • Прва награда „Сусрети војвођанских позоришта“
  • Прва награда за дизајн „УЛУПУС Спринг Салон“
  • Прва награда „Октобарски салон“ за сликарство
  • Прва награда „Октобарски салон“ за сликарство
  • Прва награда „Луткарски фестивал Југославије“

Галерија уметничких слика уреди

Референце уреди

  1. ^ Кристина Лалицки на IMDB
  2. ^ „BIENNALE DE PARIS (1961)”. Архивирано из оригинала 3. 10. 2006. г. Приступљено 6. 2. 2007. 

Литература уреди

  • Grania, Ogilvie (1988). The dictionary of South African painters and sculptors, including Namibia. Everard Read. ISBN 978-0-620-12663-2. 
  • Don, Rubin (2001). World Encyclopedia of Contemporary Theatre, Volume 1. Routledge. ISBN 978-0-415-25157-0. 
  • Mala Enciklopedija (III Izdanje). Prosveta, Beograd. 1978. 

Спољашње везе уреди