Династички сукоби у Србији (1402—1412)
Династички сукоби у Србији (1402—1412) били су унутрашњи династички сукоби између српских обласних господара, чланова владарских династија Лазаревића и Бранковића. Сукоби су избили 1402. године, непосредно након Ангорске битке, а окончан је 1412. године, коначним измирењем између деспота Стефана Лазаревића и његовог сестрића Ђурђа Бранковића.[1][2]
Увод уреди
Османски султан Бајазит заробљен је у бици код Ангоре 1402. године. У заробљеништву је умро 8. марта 1403. године. Наследио га је син Сулејман који није ни изблиза био добар владар колико и његов отац. Кнез Стефан Лазаревић, враћајући се из битке у којој је учествовао на страни Турака пролази кроз Цариград. У Цариграду му цар Јован, у жељи да придобије српског владара за борбу против Османлија додељује титулу деспота, највишу по рангу после царске.
Стефан је још у Цариграду добио дојаве како његов сестрић, Ђурађ Бранковић уз помоћ Сулејмана намерава да освоји неке његове територије. Због тога је наредио да га затворе још у Цариграду. Ђурађ убрзо бежи из тамнице.
Битка код Грачанице уреди
Битка између Стефана и Ђурђа одиграла се 21. новембра 1402. године. На страни Ђурђа Бранковића борио се турски одред, а Стефану су у помоћ пристигле чете Вука Лазаревића и Угљеше Влатковића, врањског господара. Стефан се у бици борио против турских одреда док се Вук борио против Бранковића. Стефан је победио, а Вук је био побеђен. После битке у којој су Лазаревићи однели победу, Стефан је на Новом Брду прекорио брата због лошег вођења битке. Овај разговор је на крају довео до сукоба два брата.
Сукоб Лазаревића уреди
Кнегиња Милица је умрла 11. новембра 1405. године. До своје смрти она је смиривала сукобе између Стефана и Вука. Вук се поново разишао са братом тражећи половину земље. Њега су припомагали Турци којима је сметала Стефанова угарофилска политика. Сулејман је Вуку поверио војску и свој најбољег војсковођу, Евренос-бегa који је Србе победио на Марици. Стефан није могао да се супротстави много јачој турској војсци. Турци су продрли скоро до престонице, Београда. Мир је склопљен 1409. године, а Стефан је био принуђен да Вуку додели јужну половину Србије. Вук и Бранковићи признали су врховну власт Турака, а Стефан је остао веран угарској круни.
Смрт Вука Лазаревића уреди
грађански рат у Османском царству почиње 1410. године и води се између Сулејмана и његовог брата Мусе. Стефан Лазаревић је стао на страну Мусе, а Мусини успеси натераше и Вука и Ђурђа те и они пређоше на његову страну. Стефану је Муса обећао повратак изгубљених територија, а Вуку гаранцију да ће његове територије остати њему. Још пре битке Вук поново мења страну и прилази Сулејману. Битка код Космидиона се одиграла на Видовдан 1410. године и Сулејман је одлучно победио Мусу. Дубоко увређен Муса означава Вука као издајника. После ове велике победе, Сулејман шаље Вука у Србију да преузме власт над целом земљом. У близини Филипоља 4. јула 1410. године га заробљава Мусина војска у заседи. Сулејман шаље војску у помоћ заједно са Ђурађом Бранковићем, али прекасно. Вук и Лазар Бранковић већ су били мртви. Ђурађ је успео једино да потуче нову Мусину војску. Из освете Ђурађ је спалио цео Филипољ.
Сулејманове снаге су потучене у бици код Сердике. Сулејман је, приликом бекства у Цариград ухваћен и задављен (17. фебруара 1411).
Крај сукоба уреди
Сулејмановом смрћу, Муса постаје владар његове територије. Када се докопао престола променио је држање према Стефану Лазаревићу и одрекао се свих ранијих обећања. У исто време улази у сукоб са Византијом. Византијски цар Манојло склапа савез са Мехмедом, Мусиним братом из Мале Азије.
Не могавши да се бори са свима, Муса улази у преговоре са Стефаном. Бојећи се да као цена тих преговора не падне његова глава, Ђурађ је 1411. године одлучио да се измири са ујаком, са којим се и лично срео 1412. године, чиме је окончан десетогодишњи династички сукоб између Бранковића и Лазаревића.
Измирење је олакшало борбу против Турака. Муса продире у Србију 1413. године. Повод за напад био је то што се од њега одметнуо Хамза, господар градова Сврљига и Соколца. Хамза је брзо погубљен, али Муса се не враћа у Турску него наставља са освајањем српских градова. Освојио је читав низ градова - Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. Стефан у помоћ позива све Мусине непријатеље, пре свега његовог брата Мехмеда. Придружили су му се и војвода Сандаљ Хранић, мачвански бан Иван Моровић, као и Ђурађ Бранковић.
Битка се одиграла 5. јула 1413. године под Витошем, код села Чаморлу. Чете Ђурђа Бранковића однеле су победу. Поражени Муса покуша да побегне, али је ухваћен и задављен.
Након окончања династичког сукоба измешу Лазаревића и Бранковића (1412) и заједничког отклањања непосредне турске опасности (1413) за Србију наступа период мира. Измирен са Ђурађом Бранковићем, сигуран од Угара и у пријатељству са Мехмедом који му је био захвалан за помоћ око освајања престола и чак поклонио Знепоље и Копријан, Стефан Лазаревић је могао да се посвети обнови Србије.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Калић 1982а, стр. 64-74.
- ^ Калић 1982б, стр. 75-87.
Литература уреди
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Калић, Јованка (1982а). „Велики преокрет”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 64—74.
- Калић, Јованка (1982б). „Немирно доба”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 75—87.
- Калић, Јованка (1994). Срби у позном средњем веку (1. изд.). Београд: Балканолошки институт.
- Спремић, Момчило (2008). „Деспот Стефан Лазаревић и господин Ђурађ Бранковић” (PDF). Историјски часопис. 56: 49—68.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.