Дијецеза Мезија (лат. Dioecesis Moesiarum, грч. Διοίκησις Μοισιών) била је управна област, односно дијецеза (лат. dioecesis) у позном Римском царству. Основана је око 293. године, за време владавине цара Диоклецијана, као једна од дванаест првобитних дијецеза. Обухватала је следеће провинције: Крит, Ахаја, Тесалија, Стари Епир, Нови Епир, Македонија, Дакија Аурелијана, Мезија Прима, Дарданија и Превалитана. На челу управе налазио се царски намесник са титулом "викар" (лат. vicarius), а главни град дијецезе био је Солун. Накнадно је подељена на две посебне дијецезе, које су добиле и нова имена: Дијецеза Дакија (северни део) и Дијецеза Македонија (јужни део). У науци постоје недоумице око тачног времена поделе. Поједини истраживачи сматрају да је та реформа извршена већ за време владавине цара Константина I, након 324. године, док се други опредељују за средину 4. века, односно за почетак владавине цара Валенса, пошто је подела изворно посведочена тек око 370. године, што значи да је била извршена раније.[1][2]

Дијецеза Мезија
Dioecesis Moesiarum
око 293. године—средина 4. века

Дијецеза Мезија и остале дијецезе
Римског царства око 300. године
Главни градСолун
Регијајугоисточна Европа
ЗемљаРимско царство
Догађаји
Статусбивша покрајина
Историја 
• Успостављено
око 293. године
• Укинуто
средина 4. века

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мирковић 1981, стр. 89-105.
  2. ^ Костић 1996, стр. 77-93.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди