Иваниш Бериславић
Иваниш Бериславић (лат. Joannes Berizlo; ум. 1514) био је славонски великаш, српски деспот од 1504. до 1514. године и јајачки бан (у два наврата). Истакао се у борбама против Турака у Босни.[1]
Иваниш Бериславић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум смрти | 1514. |
Породица | |
Супружник | Јелена Јакшић |
Потомство | Стефан Бериславић |
Династија | Бериславићи |
српски деспот | |
Период | (1504-1514) |
Претходник | Јован Бранковић |
Наследник | Стефан Бериславић |
После смрти деспота Јована Бранковића (1502), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом Јакшић, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504). Деспот Иваниш је постао заштитник православне цркве у Угарској, а у повељама се потписивао по „милости Божијеју деспот српски“. На исправама деспота Ивана (Иваниша) је на печатима сачуван грб, на чијем се штиту налазио двоглави орао. Сличан орао се јављао и на печатима других српских деспота.[2] Његов син, Стефан Бериславић је носио титулу српског деспота све до своје погибије у борби са Турцима 1535. године. Пре и за време турске владавине у Славонији, данашњи Славонски Брод је називан Деспот Брод по српским титуларним деспотима Ивану и Стефану Бериславићу, који су ту имали своје поседе.[3]
Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.
Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.
Године 1521, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.
Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.
Као српског деспота наследио га је син Стефан Бериславић.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Ивић 1929.
- ^ Карбић 2013, стр. 115, 116.
- ^ Хафизовић, Фазилета (2016). Пожешки санџак и османска Славонија. Загреб и Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 79, 165. ISBN 978-953-6659-95-1.
Литература
уреди- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. Књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
- Шулетић, Небојша (2008). „Бериславић, Иваниш од Грабарја”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 95.
- Карбић, Марија (2013). „Заједнички симболи”. Племићки род Бориа бана. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест, подружница у Славонском Броду.