Википедија

Иван Божић

Иван Божић (Макарска, 23. април 1915 — Београд, 20. август 1977) био је српски историчар.

Иван Божић
Лични подаци
Датум рођења(1915-04-23)23. април 1915.
Место рођењаМакарска, Аустроугарска
Датум смрти20. август 1977.(1977-08-20) (62 год.)
Место смртиБеоград, СФРЈ

Биографија уреди

Рано детињство је провео у Прчњу а школовао се у Дубровнику, где је 1934. завршио класичну гимназију. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду (1934 — 1938). Био је библиотекар, затим од 1940. асистент на Катедри за општу историју средњег века и помоћне историјске науке. У послератник годинама је радио на Филозофском факултету као предавач, а кад је 1951. докторирао дисертацијом Дубровник и Турска у XIV и XV (објављена као књига 1952) изабран је за доцента, касније за ванредног па за редовног професора. Радио је годину дана (1953/54) у Паризу као лектор држећи на универзитету курсеве о језику и култури Јужних Словена. Годину дана касније провео је у Венецији истражујући у архивама и библиотекама. Био је декан Филозофског факултета у Београду, председник Савеза историчара Србије и Југославије, уредник часописа и организатор бројних публикација и научних скупова. Изабран је за редовног члана Црногорске академије наука и умјетности и за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Божић је својим обимним делом ствараним у току четири деценије у више праваца унапредио српску историографију у другој половини XX века. У првом периоду рада био је заокупљен темама из унутрашње историје Дубровника и односа балканских држава према Турцима у време њихових великих освајања. Тематику је заокружио дисертацијом о Дубровнику и Турској мада се појединим питањима из ове тематике враћао и касније. Друго поље на коме је Божић истрајно и систематски радио чинили су аграрни односи. Почео је са целином српске државе у књизи Доходак царски. Поводом 198. члана Душановог законика (1956), затим расправама о племенитој баштини (Коњ добри и оружје, 1956), Параспору (1956) а касније се сузио на области Зете и северне Албаније. Значајне новине је унео не само захваљујући млетачкој архивској грађи, него и захваљујући друкчијем репертоару постављених питања заснованом на савременој социјалној историји. Значајне је продоре начинио у проучавању катуна, племена, ситног племства у појединим жупама и у планинским областима у залеђу приморских градова. Знатан део студија о аграрним и друштвеним односима сабран је и прештампан у постхумно објављеној књизи Немирно Поморје XV века (1979).

Као и други историчари његове генерације и Божић је резултате свога рада најрадије саопштавао у облику расправе. Врло је успешан био у писању општих прегледа и учествовао је у изради већине колективних дела почев од Историје народа Југославије (1953), преко Историје Југославије (1972, 1974, 1984) до Историје српског народа (II, 1982). Највећи подвиг и по обиму и по количини новина представља његов други део књиге Историје Црне Горе (II/2, 1970), у којој је период 1386 — 1496. Писао је уџбенике за основне и средње школе и на тај начин помогао да се подигне ниво наставе историје. Историја хуманизма у приморским градовима била је Божићева омиљена тема током читавог стваралаштва. Писао је студије о Ксенофону Филелфу и Филипу де Диверсису, чији је опис Дубровника превео на српски језик, адаптирао је дубровачке комедиографе и помогао да изађу на позорницу. Био је веома предан наставничком раду, помагао је развој младих научних кадрова, унапредио наставу помоћних историјских наука. Велики утицај на студенте вршила су (и даље врше) његова умножена предавања из дипломатике и хронологије.

Дела уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Божић&oldid=25770389”