Ираклије (син цара Констанса II)
Ираклије ( Грчки: Ἡράκλειος, транслит. Herakleios 'Хераклеј' ) је био византијски цар - савладар од 659. до 681. године. Био је син цара Констанса II и царице Фаусте, за савладара је проглашен 659. године, пре него што је његов отац отишао у Италију. После Констансове смрти, Ираклијев брат Константин IV ступио је на престо као старији цар. Цар Константин IV је покушао да уклони Ираклија и Тиберија као цареве - савладаре. Међутим, то је изазвало народну побуну 681. године. Цар Константин IV је прекинуо побуну обећањем да ће пристати на захтеве побуњеника, пославши их кући, али доводећи њихове вође у Цариград. Цар Константин IV је заробио вође побуне и наредио да се погубе, затим затворио Тиберија и Ираклија и одсекао им носове, након чега су нестали из историје.
Живот уреди
Ираклије је био један од синова цара Констанса II . Мајка му је била царица Фауста, ћерка патриција и генерала Валентина . [1] Иако је његов старији брат Константин IV 654. године, проглашен за савладара [2] 659. године, непосредно пре одласка у Италију подигнут цар Констанса II је такође уздигао Ираклија у ранг цара - савладара, заједно са братом Тиберијем . [3] Церемонија крунисања одржана је између 27. априла и 9. августа. С обзиром на то да се већина крунисања одвијала у празничним данима, врло је вероватно да је ово било у недељу (2. јуна). [4] Године 663. цар Констанс II је покушао да му се синови придруже на Сицилији, где је намеравао да успостави Сиракузу као нову престоницу, али је то изазвало народни устанак у Цариграду, који су предводили Теодор Колонејски и Андрија, а браћа су остала у царскoј престоници. [3]
Смрћу цар Констанса II 668. године, Константин IV је постао старији цар. [5] Након што је тринаест година владао заједно са Ираклијем и Тиберијем, цар Константин IV је покушао да деградира своју браћу са њихових царских положаја, али је то изазвало војну побуну у Анатоличкој теми (у модерној Турској). [6] Војска је кренула ка Хрисопољу и послала изасланство преко Босфора у Цариград, захтевајући да два брата остану цареви - савладари уз цара Константина IV. [6] Засновали су свој захтев на веровању да, пошто Небом влада Тројство, на исти начин царством треба да управљају три цара. [5] Суочен са овом ситуацијом, цар Константин IV је будно пазио на своју браћу. Цар Константин IV је дао Теодору деликатан задатак да похвали војнике за њихову оданост и да се сложи са њиховим образложењем, са циљем да их убеди да се врате у своје касарне у Анадолији. [7] Такође је позвао вође побуне да дођу у Цариград и консултују се са Сенатом како би могли да започну процес потврђивања жеља војске. [7] Задовољна овим очигледно позитивним исходом, војска се вратила у Анадолију, док су покретачи покрета ушли у град. [7] Пошто је војна претња сада нестала, цар Константин IV је кренуо против вођа побуне, заробио их и дао их обесити код Сике . [8]
Пошто је био у фокусу завере да се ограничи Константинова власт, и он и његов брат су сада били осумњичени у очима старијег цара; такође, цар је желео да подигне сопственог сина, будућег Јустинијана II за савладара . [9] Негде између 16. септембра и 21. децембра 681. године, цар Константин IV је наредио сакаћење своје браће одсецањем носова и наредио да се њихове слике више не појављују ни на једном новчићу, као и да се њихова имена уклоне из свих званичних докумената, [10] вероватно да ће га наследити његов син Јустинијан II . [9] После овога, историја их више не помиње. [11]
Референце уреди
- ^ ODB, "Constans II" (P. A. Hollingsworth, A. Cutler) pp. 496–497.
- ^ ODB, "Constantine IV" (P. A. Hollingsworth, A. Cutler) pp. 500–501.
- ^ а б PmbZ, Tiberios (#8484/corr.).
- ^ Grierson 1968, стр. 402.
- ^ а б Moore 1997.
- ^ а б Bury 1889, стр. 308.
- ^ а б в Bury 1889, стр. 309.
- ^ Stratos 1980, стр. 139.
- ^ а б Hoyland 2012, стр. 173–174.
- ^ Grierson 1968, стр. 513.
- ^ Haldon 2016, стр. 43–45.
Литература уреди
- Bury, J.B. (1889). A History of the Later Roman Empire from Arcadius to Irene, 395 A.D. to 800 A.D. II. MacMillan & Co. OCLC 168739195.
- Grierson, Philip (1968). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. 2. Dumbarton Oaks. OCLC 847177622.
- Haldon, John (2016). The Empire That Would Not Die. Harvard University Press. ISBN 9780674088771.
- Hoyland, Robert G. (2012). Theophilus of Edessa's Chronicle and the circulation of historical knowledge in late antiquity and early Islam. Liverpool University Press. ISBN 978-1846316975.
- Moore, R. Scott (1997). „Constantine IV (668–685 A.D.)”. De Imperatoribus Romanis. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 18. 11. 2010.
- Stratos, Andreas Nikolaos (1980). Byzantium in the Seventh Century: 634–641. A.M. Hakkert. OCLC 490722634.
