Карло Блазис

(преусмерено са Карло Бласис)

Карло Блазис (итал. Carlo Blasis [ˈkarlo ˈblazis]) је био италијански плесач, кореограф и теоретичар италијанске игре. Рођен је 4. новембра 1797. године у Напуљу и преминуо 15. јауара 1878. године у Чернобилоу.[1] Познат је по веома ригорозним часовима плеса, који су понекад трајали четири сата. Играо је у Француској, Италији, Лондону и Русији.[2] Блазис је инсистирао да његови ученици уче теорије и дефиниције плесних корака. Обучавао је све учитеље Енрика Чекетија[3][4][5] и сматра се да је Блазисов утицај на његову обуку оно што је навело Чекетија да створи Чекетијев метод балета.[4][6][7]

Карло Блазис
Портрет Карла Блазиса
Датум рођења(1797-11-04)4. новембар 1797.
Место рођењаНапуљ
 Италија
Датум смрти15. јануар 1878.(1878-01-15) (80 год.)
Место смртиЧернобило
 Италија
ЗанимањеПлесач, кореограф и теоретичар италијанске игре
СупружникАнуницијата Рамачини

Биографија уреди

Као млад каријеру започиње у 12. години у Опери Марсеја. Школовање наставља у Бордоу 1816. године. Након напорног рада и признања, одлази у Париз и уписује се у Оперу славног града. Након повратка у Италију, Карло постаје први плесач у Миланској скали у Милану, Фениси и Ториноу. Након повреде на нози, престаје са плесом 1830. године и посвећује се кореографији и настави.[8]

Објавио је анализу балетских техника 1820. године у делу под називом Traité élémentaire, théorique, et pratique de l'art de la danse („Елементарни, теоријски и практични трактат о уметности игре“). Најпознатији је по пози „Став“ изведеној из чувене статуе Меркур Ђованија да Болоње. Енрико Чекети је проширио његов метод подучавања и теорије.

Чак и у своје време, Блазис није био најпознатији по својим бројним кореографијама (од којих ниједна није опстала данас), већ по својим списима о теорији плеса. Он је био пионир у помирењу балетских појмова попут лакоће и грациозности са геометријом и физиком тела у покрету. У The Code of Terpsichore,[9][10][11][12] објављеном 1828. године, Блазис је каталогизирао јасно дефинисану „азбуку“ плесних поза.[13] Ово је можда први покушај свеобухватне системизације плеса.

Блазис је радикализовао теорију плеса ослањајући се у великој мери на математичку геометрију и физику. Увео је идеју „осе кретања“ – вертикалне линије кроз позу, окомито на под, која оцртава центар равнотеже тела.[9]

Блазис је допринео и плесној педагогији. Предложио је да инструктори прво опишу телесне фигуре наведене у његовом индексу поза, а затим да их ученици запамте пре него што покушају да их физички отелотворе. „Најмарљивији [ученик] би могао да узме копије те фигуре на малим плочама и да их носи са собом да учи код куће, на исти начин као што дете, када почне да спелује, проучава свој буквар.“[9]

Кроз позе које су кодификоване у његовом алфабету, Блазис је осећао да играчи могу да постигну квалитете покрета тако жељене у балету, попут лакоће покрета и елеганције. У својим Белешкама о плесу, историјским и практичним, Блазис хвали одређене балете због њиховог богатства емоција. Када говори о „Напуљској Тарантели“, на пример, он усхићено напомиње како су „љубав и задовољство упадљиви у сваком покрету“, а „сваки гест и покрет пуни су заводљиве грациозности“.[14] Тако је Блазис ултиматно желео да плесачи раслојавају емоционални израз на кодификоване, уређене позе које захтева кореографија и описане у Коду Терпсихоре.

Кроз ове праксе, Блазис је имао за циљ да усмерава „новорођени романтични балет по класичним линијама.“[15] На тај начин, Блазис је био испред свог времена. Посебно се интересовао за неке покрете за које се сматрало да су превише агресивно виртуозни за еру романтичара раних 1800-их. На пример, он је иницирао кодификацију пируете, разлажући је на припрему, окрет и завршетак.[9] Тек у ери Маријуса Петипа[16] у касним 1800-им, одмах након доба романтизма, физички интензивни кораци попут пируете постали су широко распрострањени у балетској кореографији, док их је Блазис анализирао деценијама раније.[9]

Од 1838. до 1853, Блазис и његова супруга Ануницијата Рамачини били су уметнички директори данашње Балетске школе у позоришту Ла Скала.[10] Међу њиховим ученицима биле су примабалерине Фани Серито, Каролина Росати, Софија Фуоко, Амалија Ферарис и Карлота Бријанка. Блазис је седам својих плесачица, на које је био посебно поносан, назвао својим „Плејадама“: Маријету Бадерну, Августу Доминикетис, Амалију Ферарис, Софију Фуоко, Флору Фабри, Каролину Гранцини и Паскуале Бори.[17]

Блазис је умро у Чернобију.

Књиге уреди

Као теотичар италијанског плеса, објавио је неколико књига о плесу који се и данас користе:[18]

  • Теорија и практика умметности игре ( Милан 1820. године)
  • The Code of Terpsichore ( Лондон 1828. године)
  • Књига игре ( Париз 1830. године)
  • Studi sulle arti imitatrici (Милан 1844. године)
  • Notes upon dancing (Лондон 1847. године)
  • Delle composizioni coreografiche e delle opere letterarie (Милан 1854. године)

Референце уреди

  1. ^ Larousse, Éditions. „Encyclopédie Larousse en ligne - Carlo Blasis”. www.larousse.fr (на језику: француски). Приступљено 13. 4. 2020. 
  2. ^ Norwich 1985, стр. 48
  3. ^ Barringer, Janice (2007-01-01). „Cecchetti's choices. (Technique) Enrico Cecchetti”. Dance Magazine. Macfadden Performing Arts Media LLC. Приступљено 2008-06-03. 
  4. ^ а б Wiley 1990, стр. 375
  5. ^ „archives.nypl.org -- Ruth Page collection”. archives.nypl.org. 
  6. ^ The Cecchetti Method. The Cecchetti Society of Canada. 
  7. ^ „The Official Website of the Cecchetti Council of America.”. Cecchetti Council of America. 
  8. ^ Universalis, Encyclopædia. „BALLET”. Encyclopædia Universalis (на језику: француски). Приступљено 13. 4. 2020. 
  9. ^ а б в г д „Carlo Blasis | Italian ballet teacher”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2017-10-20. 
  10. ^ а б Brandstettter, Gabriele. “The Code of Terpsichore The Dance Theory of Carlo Blasis: Mechanics as the Matrix of Grace* Brandstettter, Gabriele (2005). „The Code of Terpsichore the Dance Theory of Carlo Blasis: Mechanics as the Matrix of Grace”. Topoi. 24: 67—79. S2CID 54641521. doi:10.1007/s11245-004-4162-x. 
  11. ^ Cohen, Selma Jeanne, and Katy Matheson. Dance as a Theatre Art: Source Readings in Dance History from 1581 to the Present. Princeton Book Co., 1992.
  12. ^ Cohen, Selma Jeanne, ур. (1998). „Blasis, Carlo - Oxford Reference” (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517369-7. doi:10.1093/acref/9780195173697.001.0001.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  13. ^ Brandstettter, Gabriele. "The Code of Terpsichore The Dance Theory of Carlo Blasis: Mechanics as the Matrix of Grace* Brandstettter, Gabriele (2005). „The Code of Terpsichore the Dance Theory of Carlo Blasis: Mechanics as the Matrix of Grace”. Topoi. 24: 67—79. S2CID 54641521. doi:10.1007/s11245-004-4162-x. 
  14. ^ Blasis, Carlo (1847). Notes Upon Dancing, Historical and Practical. Превод: Barton, R. 116 Regent Street: M. Delaporte. стр. 35. 
  15. ^ Cohen, Selma Jeanne, ур. (1998). „Blasis, Carlo – Oxford Reference” (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 9780195173697. doi:10.1093/acref/9780195173697.001.0001.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  16. ^ „Биография”. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 2. 3. 2016. 
  17. ^ Moore, Lillian (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581–1861. New York Public Library. OCLC 466091730. 
  18. ^ „Carlo Blasis | Italian ballet teacher”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 13. 4. 2020. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди