Кропивницки

град у Украјини

Кропивницки (укр. Кропивницький; раније Кировоград, укр. Кіровоград, рус. Кировоград), град је у средишњој Украјини и главни град Кировоградске области. Налази се око 250 километара јужно од главног града Кијева. Налази се у долини реке Ингул, притоке Јужног Буга. Према процени из 2012. у граду је живело 234.919 становника.

Кропивницки
укр. Кропивницький
Здање администрације Кировоградске области.
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластКировоградска област
Основан1754.
Становништво
Становништво
 — 2012.234.919 (процена)
Географске карактеристике
Координате48° 18′ С; 32° 10′ И / 48.30° С; 32.16° И / 48.30; 32.16
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Површина103 km2
Кропивницки на карти Украјине
Кропивницки
Кропивницки
Кропивницки на карти Украјине
Остали подаци
ГрадоначелникВолодимир Пузаков
Поштански број25000-490
Веб-сајт
kr-rada.gov.ua

Историја уреди

На предлог Јована Хорвата команданта српске војне области Нове Србије, руска царица Јелисавета Петровна је одобрила подизање тврђаве. Нова тврђава никла је око 200 километара јужније од Нове Србије и требало је да ојача одбрамбени појас пред Татарима и Турцима. Посао је надзирао лично Хорват на основу даровне повеље издате 11. јануара 1752. године. Сама градња је текла од 18. јуна 1754. до 1757. године, а Хорват је тврђави дао име по владарки – тврђава Свете Јелисавете. У њој је приређен 14. јула 1754. године први сајам (вашар), који је постао традиционалан и познат, и назива се Петро-Павловски. Утврђење је 1775. године добило статус града са именом Елисаветград.[1]

Између 1751—1764. године у тврђави је било седиште Административно-територијалног и војног округа Нове Србије.[2] Главни командир истог био је артиљеријски генерал лејтенант Рус, Иван Федорович Глебов (1752—1756). Затим их се сменило неколико других све Руса, међу којима и његов син бригадир Алексеј (1757).

У тврђави је било седиште команде Новослободског пука, у којем је било око 3.000 Срба. Рус, бригадир Александар Иванович Глебов је био први командант тврђаве и успостављеног гарнизона са 2.000–3.000 запорошских козака. Када је 1759. године команду преузео Хорват, бунили су се Малоруси, и од 1761. године дошли су поново под руску команду, под Мурављова. Ту су боравиле руске восковође током својих похода, попут Потемкина, Суворова, Кутузова, Петра Текелије и други. Тврђава је сасвим укинута 1784. године, због државне реорганизације и стварања цивилних губернија.

Сава Текелија је 1811. године записао да је Елисаветград ујездна и варош највећа у Новој Србији. Дочекао га је по доласку градоначелник Стратимирович, син „наравног кнеза“ Стратимировича, Црногорца. То је прилична варош гди има трговаца доста богати.[3]

Од 1934. године град се назива Кировград, у част совјетског политичара Сергеја Кирова.

Становништво уреди

Према процени, у граду је 2012. живело 234.919 становника.

Демографија
1979.1989.2001.2012.
236.652[4]269.803[4]254.103[4]234.919[4]

Религија уреди

Православна црква Успенска подигнута је 1755. године. Била је то једнопрестолна дрвена црква купљена и превезена из села Тедоровке. За време руско-турског рата 1788. године је пострадала. Направљена је онда нова камена црквена богомоља на истом месту.[5]

Друга православна црква звана Светотројичка, дрвена, грађена је 1755. године од новца из српске (насељеничке) касе. Била је до 1784. године градска саборна црква.

Трећа градска православна црква посвећена Владимирској Богородици изграђена је 1757. године. Назива се још и Грчка јер су оснивачи били Грци. Доказ за то је стари иконостас на којем су све грчки натписи и богослужбене књиге. У храму су три црквена престола: средњи посвећен Владимирској Богородици, десни – Свети Великомученици Катарини а леви – Светог Праведног Симеона Српског „новог мироточца“.[6]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Љубивоје Церовић: "Јован Хорват – вођа прве сеобе Срба у Руско царство",
  2. ^ http://www.reenactor.ru/ARH/PDF/Makidonov_00[мртва веза].
  3. ^ Церовић, наведено дело
  4. ^ а б в г „UKRAINE: Major Cities”. City Population. Приступљено 10. 11. 2012. 
  5. ^ Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848
  6. ^ Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848

Спољашње везе уреди