Википедија

Кумство

Однос између родитеља и кумова детета

„Кум (сродство)” и „Кумови (сродство)” преусмеравају овде. За друге употребе првог преусмерења погледајте страницу Кум. За друге употребе другог преусмерења погледајте страницу Кумови.

Посебно место у породичним односима заузима једна особа која није у крвном сродству ни са ким из породице — кум.[1] Кум је заштитник породице, а кумство је духовно сродство.[2][3][4] Овај обичај познат је свим Словенима и води порекло из прехришћанских времена.[5] Кум је некада био посредник између породице и предака, а кроз Цркву је кумство укорењено у кумству Светог Јована Крститеља – Христовог кума. Кумим те Богом и Светим Јованом – говорило се кад се тражило од некога да кумује. Кумство се не одбија. Кум је некада био само један за читав род, али данас свака породица има свога кума. Један кум треба да кумује у свим битним догађајима – на венчању, као и на крштењу, приликом давања имена детету. Кум се као отац стара за духовни пут својих кумчића. Кумство се наслеђује и преноси, али некада, ако је неуспешно, може и да се прекине. За кума се никад не узима комшија – са којим се увек може посвађати, а кумство је светиња. Кум, па Бог – говорило се у неким крајевима, док су у другим били умеренији – што је Бог на небу, то је кум на земљи. Кум је мили и златни. Пред кумом се скида капа, пада се на колена, љуби се земља, целива се у прса, куму се држи здравица на слави.[6] Са кумовљевом се породицом не склапају бракови, јер већ постоји сродство – сви чланови његове породице такође су кумови. У верским и у грађанским погледима, кум обично буда особа коју родитељи изаберу да се заинтересује за дететово васпитање и лични развој, да понуди менторство или затражи законско старатељство над дететом ако се нешто деси родитељима.[7][8]

Детаљ са „Прозора за крштење” у Епископској катедрали Свете Марије у Мемфису, у Тенесију, који приказује кумове из средине 20. века.
Римокатолички свештеник крсти дете.

Хришћанство уреди

Порекло и историја уреди

 
Крстионица у катедрали у Магдебургу

Још у 2. веку нове ере, крштење новорођенчади је почело да добија на прихватању међу првим хришћанима за духовно прочишћење и друштвену иницијацију одојчади,[9] захтев за извесним исповедањем вере захтевао је коришћење одраслих који су били спонзори за дете. Они су вокализовали исповедање вере и деловали као гаранти духовних уверења детета.

Обично су ови спонзори били природни родитељи детета, као што је 408. године нагласио свети Августин који је сугерисао да могу, чини се изузетно, бити и други појединци.[10] У року од једног века, Јустинијанов зборник указује да су родитељи скоро потпуно замењени у овој улози.[11] Ово је разјашњено 813. године када је Синод у Мајнцу забранио природним родитељима да буду кумови својој деци.[12]

До 5. века, мушки спонзори су се називали „духовним очевима“, а до краја 6. века су се помињали као „сапутници“ и „коматери“, што сугерише да се на њих гледа као на духовне сародитеље.[13] Овај образац је обележено стварањем законских препрека за брак које су биле паралелне онима за друге облике сродства. Јустинијанов декрет из 530. године забрањује брак између кума и његовог кумчета, а ове препреке су наставиле да се множе све до 11. века, забрањујући брак између природних и духовних родитеља, или оних који су с њима директно повезани.[14] Како се миропомазање појавило као запосебан обред од крштења из 8. века, појавио се и други скуп спонсора, са сличним забранама.[15] Тачан обим ових духовних односа као препрека за брак у католичанству био је нејасан све до Тридентског сабора, који га је ограничио на односе између кумова, детета и родитеља.[16]

Током реформације уреди

Лутер, Цвингли и Калвин су сачували крштење деце против напада радикалнијих реформатора, укључујући анабаптисте, а са њим и спонзоре на крштењу.[17] Међутим, Лутер се оштро противио брачним баријерама које је то створило, Цвингли је наглашавао улогу родитеља и пастора, а не „сведока“, у верској настави, а Калвин и његови следбеници су више волели да спонзори буду природни родитељи.[18] Један кум је задржан у крштењу у Женеви и међу француским калвинистима, али су их неки Калвинови следбеници, посебно у Шкотској и на крају у енглеским колонијама у Америци, у потпуности одбацили.[19]

Број спонзора уреди

У раној цркви, изгледа да је један спонзор био норма, али у раном средњем веку, изгледа да их је било двоје, по један сваког пола, и ова пракса се углавном задржала у православном хришћанству.[20] Године 888, Католички сабор у Мецу покушао је да ограничи број на један, али изгледа да се пролиферација наставила.[21] У Шпанији почетком 14. века бирало се чак 20 кумова.[22] У Енглеској, Синод из Ворчестера (1240) одредио је три спонзора (два истог пола и један супротног), и то је остало као норма у Енглеској цркви.[23] Тридентски сабор је покушао да ограничи број кумова на једног или два, али пракса се разликовала у католичком свету.[24]

Модерне праксе уреди

Англиканска заједница уреди

Енглеска црква, матична црква англиканске заједнице, задржала је кумове у крштењу, формално уклонивши брачне баријере 1540. године, али је питање улоге и статуса кумова наставило да се расправља у енглеској цркви.[25] Они су укинути 1644. године путем Директоријума јавног богослужења који је прогласио парламентарни режим Енглеског грађанског рата, али су наставили да се користе у неким жупама на северу Енглеске.[26] После рестаурације 1660. поново су уведени у англиканство, уз повремене примедбе, али су их одбациле скоро све несложне цркве.[27] Постоје неки докази да је обновљена институција изгубила део свог друштвеног значаја као и своју универзалност.[28]

Тренутно у Енглеској цркви рођаци могу бити кумови, и иако није јасно да ли родитељи могу бити кумови, понекад јесу. Кумови треба да буду крштени и потврђени (иако није јасно у којој Цркви), али се од захтева за потврђење може одустати. Не постоји услов да свештенство крсти оне који нису у њиховим парохијама, а крштење се може разумно одложити како би се испунили услови, укључујући одговарајуће кумове. Као резултат тога, поједини клерици имају значајно дискреционо право у погледу квалификација кумова.[29] Многи „савремени англикански обреди такође захтевају од родитеља и кумова да одговоре у име беба [крштених] кандидата.“[30]

Лутеранске цркве уреди

Лутерани следе сличну теологију кумова као римокатолици. Верују да кумови „помажу [деци] у њиховом хришћанском васпитању, посебно ако остану без родитеља“.[31] Лутерани, као и римокатолици, верују да кум мора бити и крштени и потврђени хришћанин.[31] Неки лутерани такође следе римокатоличку традицију да хришћанин који није повезан са лутеранском деноминацијом може служити као сведок, а не као кум.[32]

Вера и обичаји уреди

Српски народ сазвежђе Млечни пут зове Кумовом сламом.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Roth, John K. (1. 12. 2005). Ethics (на језику: енглески). Salem Press. стр. 595. ISBN 9781587651724. 
  2. ^ "Counting on Kin: Social Networks, Social Support, and Child Health Status." Shawn Malia Kana'iaupuni, Katharine M Donato, Theresa Thompson-Colón, Melissa Stainback. Social Forces. Chapel Hill: Mar 2005.Vol.83, Iss. 3; pg. 1137, 28 pgs
  3. ^ "Las Comadres as a social support system." Rebecca A Lopez. Affilia. Thousand Oaks: Spring 1999.Vol.14, Iss. 1; pg. 24, 18 pgs.
  4. ^ "The Forgotten Liberator: Buenaventura Martínez and Yucatán's Republican Restoration." Terry Rugeley. Mexican Studies. Berkeley: Summer 2003.Vol.19, Iss. 2; pg. 331
  5. ^ Fitzgerald, Timothy (1994). Infant Baptism  (на језику: енглески). Liturgy Training Publications. стр. 17. ISBN 9781568540085. 
  6. ^ Rojcewicz, Rebekah (2009). Baptism is a Beginning (на језику: енглески). Liturgy Training Publications. стр. 24. ISBN 9781568544984. „In earlier times the role of godparent carried with it a legal responsibility for the child, should they become orphaned. Today, being a godparent is not legally binding and carries no legal rights, although godparents may also serve as legal guardians for children if this arrangement is documented in a valid will.” 
  7. ^ Marty, Martin E. (1962). Baptism: A User's Guide (на језику: енглески). Augsburg Books. стр. 139. ISBN 9781451414080. 
  8. ^ S. Ringen, What democracy is for: on freedom and moral government (Princeton University Press, 2007), p. 96.
  9. ^ J. H. Lynch, Godparents and Kinship in Early Medieval Europe (Princeton, NJ, 1980), p. 114.
  10. ^ W. Parsons, ed., Saint Augustine, Letters, The Fathers of the Church, 18 (New York, 1953), pp. 134-5.
  11. ^ P. Kruger, ed., Corpus Iuris Civis, vol. 3, Codex Iustinianus (Dublin and Zurich, 1970), v, 4, 26, p. 197.
  12. ^ „Godparent”. Encyclopædia Britannica. 
  13. ^ S. W. Mintz and E. R. Wolf, 'An analysis of ritual co-parenthood', Southwestern Journal of Anthropology, 6 (1950), p. 344.
  14. ^ C. E. Smith, Papal Enforcement of Some Medieval Marriage Laws (Port Washington, WI, and London, 1940), p. 48.
  15. ^ P. Cramer, Baptism and Change in the Early Middle Ages c. 200 – c. 1150, Cambridge Studies in Medieval Life and Thought, 4th series, 20 (Cambridge, 1993), p. 179.
  16. ^ N. P. Tanner, ed., Decrees of the Ecumenical Councils, 1, (London and Georgetown Washington DC, 1990), p. 757.
  17. ^ J. D. C. Fisher, ed., Christian Initiation: the Reformation Period, Alcuin Collections, 51 (London, 1970), p. 171.
  18. ^ H. T. Lehmann and J. Pelikan, eds, Luther Works, 45 St Louis MO and Philadelphia, PA (1958-67), p. 24; W. P. Stephens, The Theology of Huldrych Zwingli (Oxford, 1986), p. 194.
  19. ^ W. Coster, Baptism and Spiritual Kinship in Early Modern England (Ashgate, 2002), pp. 84-5.
  20. ^ S. Gudeman, 'The compadrazgo as a reflection of the natural and spiritual person', Proceedings of the Royal Anthropological Institute (1971), p. 48.
  21. ^ J. Goody, The Development of Family and Marriage in Europe (Cambridge, 1983), p. 199.
  22. ^ G. M. Foster, 'Confradia and compadrazgo in Spain and Spanish America', Southwestern Journal of Anthropology, 9 (1953), p. 3.
  23. ^ J. D. C. Fisher, ed., Christian Initiation: Baptism in the Medieval West. A Study in the Disintegration of the Primitive Rite of Initiation, Alcuin Collections, 47 (London, 1965), p. 157.
  24. ^ N. P. Tanner, ed., Decrees of the Ecumenical Councils, 1, (London and Georgetown Washington DC, 1990), p. 747.
  25. ^ W. Coster, Baptism and Spiritual Kinship in Early Modern England (Ashgate, 2002), p. 87.
  26. ^ C. Durston, 'Puritan rule and the failure of cultural revolution', in C. Durston and J. Eales, eds, The Culture of English Puritanism (London, 1986), p. 227.
  27. ^ H. Davis, Worship and Theology in England, from Andrews to Baxter and Fox 1603-1690 (Princeton, NJ, 1975) p. 384.
  28. ^ W. Coster, Baptism and Spiritual Kinship in Early Modern England (Ashgate, 2002), pp. 269-273.
  29. ^ The Canons of the Church of England, 6th edn (London, 2000).
  30. ^ Hefling, Charles; Shattuck, Cynthia (1. 7. 2006). The Oxford Guide to The Book of Common Prayer: A Worldwide Survey (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 487—. ISBN 9780199723898. 
  31. ^ а б Luther's Small Catechism with Explanation (Concordia Publishing House, 1991 edition). Retrieved 2010-16-05.
  32. ^ Godparents at LCMS.org. Retrieved 2010-16-05.

Литература уреди

  • Alum, R., 1977, "El Parentesco Ritual en un Batey Dominicano [Ritual Kinship in a Dominican Batey]," Revista Eme-Eme. Santiago de los Caballeros, Dominican Republic: Universidad Católica Madre y Maestra; V (26): 11-36.
  • Berruecos, L., 1976, El Compadrazgo en América Latina; Análisis Antropológico de 106 Casos. México: Instituto Indigenista Interamericano.
  • Foster, G., 1953, “Cofradia and compadrazgo in Spain and Spanish America,” Southwestern Journal of Anthropology; 9:1-28.
  • Gudeman, S.; & S. B. Schwartz, 1984, Cleansing Original Sin; Godparenthood and Baptism of Slaves in 18th-Century Bahia; IN: R. T. Smith, ed.; Kinship Ideology and Practice in Latin America. Chapel Hill: University of North Carolina Press; pp. 35–58.
  • Nutini, Hugo, and Betty Bell, 1980, Ritual Kinship: The Structure of the Compadrazgo System in Rural Tlaxcala. Princeton: Princeton University Press.
  • Nutini, Hugo, 1984, Ritual Kinship: Ideological and Structural Integration of the Compadrazgo System in Rural Tlaxcala. Princeton: Princeton University Press.
  • Ossio, J., 1984, Cultural Continuity, Structure, and Context; Some Peculiarities of the Andean Compadrazgo; IN: R. T. Smith, ed.; Kinship Ideology and Practice in Latin America. Chapel Hill: University of North Carolina Press; pp. 118–46.
  • Velez‐Calle, A., Robledo‐Ardila, C., & Rodriguez‐Rios, J. D. (2015). On the influence of interpersonal relations on business practices in Latin America: A comparison with the Chinese guanxi and the Arab Wasta. Thunderbird International Business Review, 57(4), 281-293.
  • B., Melton, Gary (22. 12. 2017). Psychological evaluations for the courts : a handbook for mental health professionals and lawyers. ISBN 978-1-4625-3266-7. OCLC 1026274671. 
  • Millar, Dorothy Squatrito (2013). „Guardianship Alternatives: Their Use Affirms Self-Determination of Individuals with Intellectual Disabilities”. Education and Training in Autism and Developmental Disabilities. 48 (3): 291—305. ISSN 2154-1647. JSTOR 23880988. 
  • McSwiggan, Sally; Meares, Susanne; Porter, Melanie (март 2016). „Decision-making capacity evaluation in adult guardianship: a systematic review”. International Psychogeriatrics (на језику: енглески). 28 (3): 373—384. ISSN 1041-6102. PMID 26412394. S2CID 33108335. doi:10.1017/S1041610215001490. 
  • Frolik, Lawrence A. (2012). „Guardianship reform: When the best is the enemy of the good”. Stanford Law & Policy Review. 9 (2): 347—358 — преко Hein Online. 

Спољашње везе уреди

 
Кумство na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кумство&oldid=27674122”