Лазар Бранковић

Лазар Бранковић
Лазар Бранковић
	Детаљ повеље у Есфигменском манастиру на Светој Гори, 1429.
Лични подаци
Датум рођења	око 1421.
Место рођења	Београд, Српска деспотовина
Датум смрти	20. јануар 1458. (36/37 год.)
Место смрти	Смедеревски град, Српска деспотовина
Гроб	непознато
Породица
Супружник	Јелена Палеолог Бранковић
Потомство	Јелена Бранковић, Милица Бранковић, Јерина Бранковић
Родитељи	Ђурађ Бранковић; Јерина Бранковић
Династија	Бранковићи
деспот Србије
Период	1456—1458.
Претходник	Ђурађ Бранковић
Наследник	Стефан Бранковић

Лазар Бранковић (око 1421 — 20. фебруар 1458.) био је српски деспот и владар (1456—1458.), син Ђурђа Бранковића.

Биографија

После ослепљења Гргура и Стефана Бранковића 1441. године, Лазар је, као преостали здрави син Ђурђа Бранковића, постао и његов једини могући наследник. Носио је титулу деспота још од своје женидбе са Јеленом Палеолог 1446. године. Лазар Бранковић преузео је власт после смрти Ђурђа Бранковића 24. децембра 1456. године.^[1]

Политика коју је водио млади Лазар је била слична оној коју је водио његов отац за живота. Деспот Лазар је окончао преговоре са Турском, које је његов отац почео. Склопио је јануара 1457. године уговор о обнављању вазалних обавеза према Османском царству. Био је дужан да плаћа годишњи харач, нешто мањи него у Ђурђево време, јер није држао Ново Брдо.

За време владавине младог деспота Лазара, утицајни племић, Михаило Анђеловић, брат Махмуд-Паше Анђеловића (који је током ранијег напада на Србију заробљен и одгајен као муслиман, а са временом је у Османском царству стекао чин Великог везира) је наставио свој политички успон у Србији. Михаило Анђеловић је, због својих веза на турском двору, био главни посредник у склапању примирја са Турском и обнављању вазалних веза Лазара Бранковића и Мехмеда II Освајача.

Тако је султан Мехмед II Освајач склопио са деспотом Лазаром јануара 1457. године уговор по коме се обавезао да врати деспоту Лазару очеве поседе.

Поред везаности са Турском, деспот Лазар је био и угарски вазал, јер је тако чувао северну границу деспотовине. Тако је угарски краљ Ладислав V Посмрче помагао деспота Лазара. Деспот Лазар је, као племић и зет убијеног Улриха II Цељског, учествовао у суђењу на коме је Владислав Хуњади осуђен на смрт. Деспот је, користећи сукобе у Угарској, освојио Ковин и друге дунавске тврђаве са леве стране реке. Имао је извесних успеха у борби против Хуњадијевог савезника Михаила Силађија, али је овај ипак успео да заустави даље наступање војске Деспота Лазара на север.

Ситуација у деспотовини се додатно закомпликовала смрћу његове мајке, Јерине Кантакузин (неки страни историчари тог времена тврде да ју је Лазар отровао^[2], међутим, познато је да се Лазар налазио у Смедереву у време када је његова мајка умрла у Руднику). Тада се против младог деспота подигла опозиција коју је предводио Јеринин брат, Тома Кантакузин. Непосредно после је Тома Кантакузин, заједно са својим савезницима, побегао из Србије. У међувремену, Мехмед II се више није суздржавао од напада на Српску деспотовину.

Прве вести о гомилању турске војске на српске границе су стигле деспоту Лазару децембра 1457. године. Он је одмах јављао угарском краљу Ладиславу да му пошаље војску да би бранио деспотовину.

Међутим, у тим преговорима, изненада је умро 20. јануара 1458. у Смедереву.^[3] Имао је мање од четрдесет година.

Пошто деспот није имао мушке деце, већ само ћерке Марију, Милицу и Јерину, после његове смрти поставило се питање наследника.

Од почетка фебруара 1458. године земљом је управљало намесништво које су сачињавали Михаило Анђеловић, Јелена Палеолог и слепи Стефан Бранковић.^[1]

Чувени романтичарски песник Војислав Илић је о смрти деспота Лазара написао песму „Пећина на Руднику“ у којој је описао његово кајање због убиства мајке.^[4]

Породично стабло

16. Младен

8. Бранко Младеновић

4. Вук Бранковић

2. Ђурађ Бранковић

20. Прибац Хребељановић

10. Лазар Хребељановић

5. Мара Лазаревић Бранковић

22. Вратко Немањић

11. Милица Хребељановић

1. Лазар Бранковић

24. Јован VI Кантакузин

12. Матија Кантакузин

25. Ирина Асен

6. Димитрије I Кантакузин

26. Андроник II Палеолог

13. Ирина Палеолог

27. Ирина од Монферата

3. Јерина Бранковић

7. Euphrosyne Palaiologina

Референце

^ ^а ^б Веселиновић 1995.
^ Живадин М. Стевановић: Постанак и развитак Горњег Милановца, 1968; издање писца.
^ М. Спремић, Деспот Лазар Бранковић, Зборник радова Византолошког института L (2013),899-912.
^ Пећина на Руднику