Википедија

Латинска унија

Латинска унија (франц. Union Latine; шп. Unión Latina; итал. Unione Latina; порт. União Latina; рум. Uniunea Latină; кат. Unió Llatina) је бивша међународна организација састављена од земаља у којима се говоре неки од романских језика.[1] Задатак Латинске уније је да промовише и шири заједничко наслеђе латино културе. Латинска унијa је основана 1954. године, потписивањем конституционог споразума у Мадриду. Формално је призната као институција 1983. године. Од тада, број чланова је порастао од 12 на 35 земаља на четири континента.

Латинска унија
Чланице Латинске Уније
Датум оснивања15. мај 1954.
Мадрид
Датум гашења31. јул 2012.
Типлингвистичка организација
СедиштеПариз,
 Француска
Чланови36 држава,
4 посматрача
Службени језицишпански, каталонски, француски, италијански, португалски и румунски
Председник конгресаОлег Серебриан,
 Молдавија
Генерални секретарХозе Луис Дицента Балестер,
 Шпанија
Веб-сајтwww.unilat.org

Унија је настала 1954. године у Мадриду, Шпанија. Почела је да ради 1983. године и њено чланство је порасло са 12 на 36 држава, укључујући земље Северне Америке, Јужне Америке, Северне Европе, Јужне Европе, Африке и Азијско-пацифичког региона.[2]

Званични називи Латинске уније били су: Union Latine на француском, Unione Latina на италијанском, União Latina на португалском, Uniunea Latină на румунском, Unión Latina на шпанском и Unió Llatina на каталонском.[3]

Због финансијских потешкоћа, Латинска унија је 26. јануара 2012. године објавила обуставу својих активности, распуштање свог Генералног секретаријата (на снази од 31. јула 2012.) и раскид радног односа за све запослене у организацији.[4]

Критеријуми уреди

Постоји више критеријума које једна земља треба да задовољи да би постала чланица ове уније.

Лингвистички критеријуми

  • Да је званични језик романски језик
  • Да је романски језик језик образовања
  • Да је романски језик језик медија и штампе

Лингвистичко-културални критеријуми

  • Постојање развијене књижевности на неком романском језику
  • Постојање штампе и публикација на неком романском језику
  • Постојање телевизијских станица са знатним бројем програма на романском језику
  • Постојање радио-станица са програмом који се емитује на неком романском језику и широким дометом

Културални критеријуми

  • Постојање директног или индиректног римског наслеђа које држава покушава да одржи путем наставе латинског језика
  • Образовање на другом страном романском језику, различитом од језика земље

Односи са другим латино земљама

  • Друштвена организација, нарочито на пољу судства, планирана и базирана на поштовању основник слобода и основних принципа људских права и демократије, толеранције и слободе култа.

Чланство уреди

Према веб страници Латинске уније, чланство је било отворено за сваку нацију која испуњава следеће критеријуме:

Земље чланице уреди

Следеће земље су чланице Латинске уније, распоређене на четири континента:

Шпански језик[5][6][7][8]

Аргентина* | Боливија | Чиле | Колумбија | Костарика | Куба | Доминиканска Република | Еквадор | Салвадор | Шпанија | Филипини | Гватемала | Екваторијална Гвинеја | Хондурас | Мексико | Никарагва | Панама | Парагвај | Перу | Уругвај | Венецуела

Француски језик[9][10][11]

Обала Слоноваче | Француска | Хаити | Монако | Сенегал

Италијански језик[12][13][14][15]

Италија | Ватикан* | Сан Марино

Португалски језик[16][17][18]

Ангола | Бразил | Зеленортска острва | Гвинеја Бисао | Мозамбик | Португал | Сао Томе и Принципе | Источни Тимор

Румунски језик[19][20][21]

Молдавија | Румунија

Каталонски језик

Андора

(*) Стални посматрачи

Званични језици Латинске уније су шпански, француски, португалски, италијански, румунски и каталонски. Прва четири језика се користе у свакодневном раду Уније, и сви текстови опште дифузије морају бити преведени на та четири језика.

Референце уреди

  1. ^ Herman, József; Wright, Roger (2000). Vulgar Latin . University Park: Pennsylvania State University Press. стр. 96–115. ISBN 0-271-02001-6. 
  2. ^ „Unión Latina; Estados miembros”. Архивирано из оригинала 2008-12-28. г. Приступљено 2009-01-05. 
  3. ^ Latin Union Official Site Архивирано 2009-05-12 на сајту Wayback Machine
  4. ^ "Disolución de la Secretaría General de la Unión Latina", Unión Latina, accessed 2012-06-10.
  5. ^ „Spanish native speakers worldwide in 2023: an estimate”. www.bergesinstitutespanish.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 2. 2023. г. Приступљено 2023-02-22.  Estimate. Corrected as Equatorial Guinea is mistakenly included (no native speakers there)
  6. ^ Eberhard, David M.; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D. (2019). „Summary by language size”. Ethnologue. SIL International. Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  7. ^ Salvador, Yolanda Mancebo (2002). „Hacia una historia de la puesta en escena de La vida es sueño”. Calderón en Europa (на језику: шпански). Vervuert Verlagsgesellschaft. стр. 91—100. ISBN 978-3-96456-501-3. doi:10.31819/9783964565013-007. Архивирано из оригинала 3. 3. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  8. ^ „Countries with most Spanish speakers 2021”. Statista. Архивирано из оригинала 17. 5. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2022. 
  9. ^ „In which countries of the world is this language spoken...”. Приступљено 21. 11. 2017. 
  10. ^ „Official Languages”. www.un.org (на језику: енглески). 2014-11-18. Приступљено 2020-04-19. 
  11. ^ „Census in Brief: English, French and official language minorities in Canada”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). 2017-08-02. Приступљено 2018-03-25. 
  12. ^ „Romance languages”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 19. 2. 2017. „...if the Romance languages are compared with Latin, it is seen that by most measures Sardinian and Italian are least differentiated...” 
  13. ^ Fleure, H. J. The peoples of Europe. ISBN 9781176926981. 
  14. ^ „Hermathena”. 1942. 
  15. ^ Winters, Margaret E. (8. 5. 2020). Historical Linguistics: A cognitive grammar introduction. ISBN 9789027261236. 
  16. ^ „Estados-membros” [Member States]. Community of Portuguese Language Countries (на језику: португалски). 7. 2. 2017. 
  17. ^ „The Origin and Formation of The Portuguese Language”. Judeo-Lusitanica. Duke University. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 15. 10. 2016. 
  18. ^ Bittencourt de Oliveira, João. „Breves considerações sobre o legado das línguas célticas”. filologia.org.br. 
  19. ^ „Modificat și în Constituție: "Limba de stat a Republicii Moldova este limba română" - FOTO” (на језику: румунски). ProTV Chișinău. 30. 3. 2023. 
  20. ^ Untila, Stela (14. 7. 2021). „"Cât există Transnistria, va exista "limba moldovenească". Krasnoselski, despre posibile divergențe cu Chișinăul”. NewsMaker (на језику: румунски). 
  21. ^ „Official use of languages and scripts in the Autonomous Province of Vojvodina”. Provincial Secretariat for Regulations, Administration and National Minorities. Приступљено 18. 10. 2010. 

Литература уреди

  • Kabatek, Johannes; Pusch, Claus D. „The Romance languages”. The Languages and Linguistics of Europe: A Comprehensive Guide (на језику: енглески). „If we look at the Romance languages from a morphological, syntactic or content-oriented synchronic perspective, there are several features common to all of them that justify the assumption of a more or less coherent Romance type different from Latin.” 
  • Metzeltin, Miguel. „Tipología convergente de las lenguas románicas”. Las Lenguas románicas estándar: historia de su formación y de su uso (на језику: шпански). стр. 45. „Pese a la gran variación que ofrecen los idiomas románicos, su evolución y sus estructuras presentan tantos rasgos comunes que se puede hablar de un tipo lingüístico románico.” 
  • Frederick Browning Agard. A Course in Romance Linguistics. Vol. 1: A Synchronic View, Vol. 2: A Diachronic View. Georgetown University Press, 1984.
  • Harris, Martin; Vincent, Nigel (1988). The Romance Languages. London: Routledge.  Reprint 2003.
  • Posner, Rebecca (1996). The Romance Languages. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Gerhard Ernst et al., eds. Romanische Sprachgeschichte: Ein internationales Handbuch zur Geschichte der romanischen Sprachen. 3 vols. Berlin: Mouton de Gruyter, 2003 (vol. 1), 2006 (vol. 2).
  • Alkire, Ti; Rosen, Carol (2010). Romance Languages: A Historical Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Martin Maiden, John Charles Smith & Adam Ledgeway, eds., The Cambridge History of the Romance Languages. Vol. 1: Structures, Vol. 2: Contexts. Cambridge: Cambridge UP, 2011 (vol. 1) & 2013 (vol. 2).
  • Martin Maiden & Adam Ledgeway, eds. The Oxford Guide to the Romance Languages. Oxford: Oxford University Press, 2016.
  • Lindenbauer, Petrea; Metzeltin, Michael; Thir, Margit (1995). Die romanischen Sprachen. Eine einführende Übersicht. Wilhelmsfeld: G. Egert. 
  • Metzeltin, Michael (2004). Las lenguas románicas estándar. Historia de su formación y de su uso. Uviéu: Academia de la Llingua Asturiana. 
  • Boyd-Bowman, Peter (1980). From Latin to Romance in Sound Charts. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Cravens, Thomas D. Comparative Historical Dialectology: Italo-Romance Clues to Ibero-Romance Sound Change. Amsterdam: John Benjamins, 2002.
  • Sónia Frota & Pilar Prieto, eds. Intonation in Romance. Oxford: Oxford UP, 2015.
  • Christoph Gabriel & Conxita Lleó, eds. Intonational Phrasing in Romance and Germanic: Cross-Linguistic and Bilingual studies. Amsterdam: John Benjamins, 2011.
  • Philippe Martin. The Structure of Spoken Language: Intonation in Romance. Cambridge: Cambridge UP, 2016.
  • Rodney Sampson. Vowel Prosthesis in Romance. Oxford: Oxford UP, 2010.
  • Holtus, Günter; Metzeltin, Michael; Schmitt, Christian (1988). Lexikon der Romanistischen Linguistik. (LRL, 12 volumes). Tübingen: Niemeyer. 
  • Price, Glanville (1971). The French language: present and past. Edward Arnold. 
  • Kibler, William W. (1984). An introduction to Old French. New York: Modern Language Association of America. 
  • Lodge, R. Anthony (1993). French: From Dialect to Standard. London: Routledge. 
  • Williams, Edwin B. (1968). From Latin to Portuguese, Historical Phonology and Morphology of the Portuguese Language (2nd изд.). University of Pennsylvania. 
  • Wetzels, W. Leo; Menuzzi, Sergio; Costa, João (2016). The Handbook of Portuguese Linguistics. Oxford: Wiley Blackwell. 
  • Penny, Ralph (2002). A History of the Spanish Language  (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lapesa, Rafael (1981). Historia de la Lengua Española. Madrid: Editorial Gredos. 
  • Pharies, David (2007). A Brief History History of the Spanish Language. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Zamora Vicente, Alonso (1967). Dialectología Española (2nd изд.). Madrid: Editorial Gredos. 
  • Devoto, Giacomo; Giacomelli, Gabriella (2002). I Dialetti delle Regioni d'Italia (3rd изд.). Milano: RCS Libri (Tascabili Bompiani). 
  • Devoto, Giacomo (1999). Il Linguaggio d'Italia. Milano: RCS Libri (Biblioteca Universale Rizzoli). 
  • Maiden, Martin (1995). A Linguistic History of Italian. London: Longman. 
  • John Haiman & Paola Benincà, eds., The Rhaeto-Romance Languages. London: Routledge, 1992.

Спољашње везе уреди

 
Латинска унија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Латинска_унија&oldid=27552657”