Мао Цедунг

У кинеској традицији презиме (Мао) претходи имену.

Мао Цедунг, раније Мао Це Тунг (упрош: 毛澤東; трад: 毛泽东; пин: Máo Zédōng  изговор ) (26. децембар 1893 — 9. септембар 1976) био је кинески политичар, вођа Комунистичке партије Кине у победи над Куоминтангом у Кинеском грађанском рату и вођа Народне Републике Кине од њеног оснивања 1949. па све до његове смрти 1976. године. Мао Цедунг сматра се једном од најзначајнијих личности у модерној историји, а часопис Тајм уврстио га је међу 100 најзначајнијих личности 20. века. Његове теорије, војне стратегије, и политичка становишта су колективно познати као маоизам.

Мао Цедунг
Лични подаци
Датум рођења	(1893-12-26)26. децембар 1893.
Место рођења	Шаошан, Хунан, Династија Ћинг
Датум смрти	9. септембар 1976.(1976-09-09) (82 год.)
Место смрти	Пекинг, Кина
Религија	Атеиста
Професија	политичар
Породица
Супружник	Луо Јишју (1907—1910) Јанг Кајхуеј (1910—1920) Хе Циџен (1930—1937) Ђанг Ћинг (1939—1976)
Политичка каријера
Политичка странка	Комунистичка партија Кине
Мандати Секретар Централног комитета Комунистичке партије Кине 19. јун 1945 — 9. септембар 1976. Претходник он (као секретар Централног политбироа) Наследник Хуа Гуофенг Секретар Централног политбироа КП Кине 20. март 1943 — 28. септембар 1956. Претходник Џанг Вентјен Наследник он (као секретар Централног комитета) Секретар Централне војне комисије КП Кине 23. август 1945 — 1949. Председник Народне Републике Кине 27. септембар 1954 — 27. април 1959. Претходник функција установљена Наследник Љу Шаоћи Члан Националног народног конгреса 15. септембар 1954 — 18. април 1959.
Потпис

Мао Цедунг је био син богатог фармера из Шаошана, Хунан. Мао је прихватио кинеско националистичко и антиимперијалистичко гледиште рано у свом животу, и био је под посебним утицајем догађаја Синхајске револуције из 1911. и покрета 4. маја из 1919. Мао је прихватио марксизам–лењинизам док је радио на Пекиншком универзитету и постао је оснивачки члан Комунистичке партије Кине (КПК), чије активности су довеле до Устанка јесење жетве 1927. године. Током Кинеског грађанског рата између Куоминтанга (КМТ) и КПК, Мао је помогао у оснивању Кинеске црвене армије радника и сељака, предводио је радикалне земљишне одлуке Ђангси совјета и на крају је постао вођа КПК током Дугог марша. Мада је КПК привремено ушла у коалицију са КМТ у оквиру Другог уједињеног фронта током Другог кинеско-јапанског рата (1937–1945), након предаје Јапана Кинески грађански рат је настављен и 1949 Маове снаге су поразиле националисте који су се повукли на Тајван.

Дана 1. октобра 1949, Мао Цедунг је прогласио оснивање Народне Републике Кине (PRC), једнопартијске државе коју контролише КПК. У наредним годинама Мао је учврстио своју контролу путем аграрних реформи, психолошке победе у Корејском рату, и путем кампања против земљопоседника, људи које је он називао „контрареволуционарима”, и другим умишљеним непријатељима државе. Године 1957 он је покренуо кампању познату под називом Велики скок напред која је имала за циљ да брзо трансформише кинеску економију из аграрне у индустријску. Та кампања је довела до најсмртоносније глади у историји и смрти више од 45 милиона Кинеза између 1958 и 1962. Године 1966, он је иницирао Културну револуцију, програм с циљем уклањања „контрареволуционарних” елемената кинеског друштва који је трајао 10 година и који је био оличен насилном класном борбом, распрострањеним уништавањем културних артефаката и невиђеним уздизањем Маовог култа личности, што се званично сматра „озбиљним ударцем” за НРК. Године 1972, Мао је поздравио америчког председника Ричарда Никсона у Пекингу, чиме је сигнализиран почетак политике отварања Кине, која је даље развијена током владавине Денг Сјаопинга (1978–1989). Мао је претрпео низ срчаних напада 1976. године и умро је у својој 82. године 9. септембра. Њега је наследио на позицији врховног вође председник Хуа Гуофенг (1976–1978), који је брзо био удаљен и замењен Денгом.

Контроверзна фигура, Мао Цедунг се сматра једним од најважнијих особа у модерној светској историји, а исто тако је познат као теоретичар, војни стратег, песник и визионар. Његови поборници га сматрају заслужним за елиминацију империјализма у Кини, модернизацију нације и изградњу у светску силу, промовисање статуса жена, побољшање образовања и здравствене заштите, као и за увећање очекиваног трајања живота, пошто је кинеска популација порасла са око 550 милиона на преко 900 милиона под његовим вођством. Насупрот томе, његов аутократски тоталитаристички режим био је изузетно осуђиван због спровођења масовних репресија и уништавања верских и културних артефаката и локација, који је путем произвољних погубљења, чистки и присилног рада узроковао по проценама 40 до 70 милиона смртних случајева, по чему се његов мандат рангира као период са највећом заступљеношћу прекомерне смртности у људској историји.

Младост

Рођен је 1893. године у селу Шаошан, покрајина Хунан, у породици имућних сељака. Његов отац га је, као осмогодишњака, послао на похађање основне школе у родном месту. Две године касније, уписао је вишу основну школу у оближњем градићу Тунгшану. Наставу је похађао заједно са студентима из виших социјалних класа, због чега су га стално малтретирали због његовог сељачког порекла. По завршетку школе у Тунгшану 1907, отац га је оженио за Луо Јишиу (1889—1910), како би тиме ујединио поседе двеју породица. Његова прва супруга умрла је три године после. Мао је тада почео да чита књиге потреби да се Кина трансформише у државу базирану на систему Западне демократије. У то време су избиле прве масовне демонстрације против немаштине, а једном су изгладнели сељаци провалили у штагљеве његовог оца. Мао се с тим није слагао, али је имао симпатија према потлаченим масама.

Политичка активност 1911—1927.

Мао 1927. год.

Године 1911, уписао је средњу школу у Чангшау. Мао је тада, у вртлогу распада монархије и образовања републике, написао свој први политички реферат. Као симбол побуне против старог система, Мао и неки његови другари одрезали су своје традиционалне репове на затиљцима.

По избијању Шинхај револуције против династије Ћинг 1911. године, Мао се прикључио Револуционарној армији у Хунану. Завршетком борби и проглашењем Републике Кине у пролеће 1912, напустио је војску и ускоро се вратио у школу. Године 1918. је дипломирао на Првој провинцијској пучкој школи у Хунану.

Након дипломирања, отпутовао је у Пекинг, где је живео са Јанг Чангџијем, будућим шураком, који је био запослен на Универзитету у Пекингу. На препоруку Чангџија, Мао је радио као помоћник књижничара у Универзитетској књижници, под туторством Јанга Каихуија, који ће касније увелико утицати на Маове ставове. Касније се уписао на Универзитет као ванредни студент. По повратку у Чангша, постао је равнатељ школе. Обновио је пријатељство с Јанг Каихуи, кћерком професора Јанга и њих двоје су се убрзо венчали.

Дана 23. јула 1921, Мао је учествовао на првом заседању Националном конгресу комунистичке партије Кине у Шангају. Две године касније, био је изабран за једног од пет комесара Централног комитета Партије током трећег заседања Конгреса партије. Касније те исте године, вратио се у Хунан, по директиви Централног комитета КП Кине како би образовао хунански одсек Куоминтанга. Наиме, вођа Куоминтанга, Суен Јатсен, почео је да води политику активне сарадње с кинеским комунистима.

Године 1924, био је делегат на првој Националној конференцији Куоминтанга, где је био изабран за извршног секретара Централног комитета. исте године, постао је извршни секретар шангајског одсека Куоминтанга и секретар Организационог одељења.

Мао је неко време боравио у Шангају, али је револуционарни набој КП кине спласнуо током сарадње с Куоминтангом, због чега се вратио у родни Шаошан. Након вести о комунистичким устанцима у Шангају и Квангчоуу 1925, вратила му се жеља за учешћем у радничком покрету. Упутио се у Квангдонг, једну од база Куоминтанга, како би узео учешћа у припремама за друго заседање Националног конгреса Куоминтанга. Октобра 1925, постао је привремени директор за пропаганду при Куоминтангу.

Почетком 1927, вратио се у Хунан, да би на ванредно сазваном састанку комунистичке партије, одржао реферат о својим истраживањима о сељачким устанцима током Куоминтангове тзв. Северне експедиције. Његово „Излагање о сељачком покрену у Хунану“ сматра се за темељ развоја сопствених револуционарних теорија.

Рат

Мао држи говор

Кинески комунисти на челу са Мао Цедунгом 1947. год.

Као један од вођа КП Кине избјегао је бијели терор године 1927. У планинама југоисточне Кине је започео устанак и створио Кинеску совјетску републику те развио властиту марксистичко-лењинистичку доктрину која ће се послије назвати маоизам. Његово инсистирање на сељацима као бази револуционарног покрета и герилској стратегији је довело до сукоба с догматима који су инсистирали на ослањању на радничку класу и борбу у градовима. Мао је тај сукоб изгубио, па су кинески комунисти, одбацивши његову стратегију поражени у сукобу с националистичком војском Чанг Кај Шека и присиљени на Дуги марш у Јенан. Тамо се Мао поновно наметнуо као вођа и из те базе руководио борбом против Чанга и јапанских освајача који су напали Кину године 1937. Након јапанског пораза у Другом свјетском рату комунисти и националисти су наставили рат, да би крајем 1949. комунисти однијели коначну побједу. 1. октобра 1949. је проглашена НР Кина, а преживјели националисти су побјегли на острво Тајван, који се данас службено сматра „отпаднутом“ кинеском провинцијом.

Маова Црвена књижица

Вођа Кине

Мао Цедунг је тако након више од једног вијека по први пут успио све кинеске територије ставити под једну власт и окончати грађанске ратове, устанке и револуције. Годину дана касније је успјешна кинеска интервенција у Корејском рату повећала престиж младе државе.

Првих девет година под Мао Цедунгом су такође запамћене по увођењу низа реформи:

• поједностављењу кинеске азбуке у сврху повећања писмености,
• заустављању инфлације и
• аграрној реформи.

Напредак остварен под Маовим вођством остао је у сенци политичких и економских катастрофа у које су се претворили Покрет стотину цветова (1956. године) и Велики скок напред (економски и социјални план на снази од 1958. до 1961. године).

Касније се НР Кина одметнула од свог традиционалног савезника Совјетског Савеза и постала једном од најизолованијих држава свијета. Под Мао Цедунгом Кина је створила и тестирала нуклеарно оружје и тако постала велика светска сила.

У настојању да сузбије опозицију својој власти, Мао је 1966. године покренуо Културну револуцију која је довела до општег економског и друштвеног хаоса. Хаос је заустављен тек неколико година касније.

Наслеђе

Маова статуа у граду Чангша

Култ личности који је започео за Маовог живота у НР Кини је настављен и након његове смрти. Док се у Кини сматра највећим националним јунаком, дотле га у остатку свијета, поготово међу антикомунистичком јавношћу, сматрају једним од највећих злотвора 20. вијека. С друге стране, многи његову револуционарну стратегију сматрају једним од најблиставијих примјера војне теорије.

По њему је названо Маово одело.

Галерија

• 
  Мао у својој канцеларији 1938.
• 
  Мао проглашава Народну Републику Кину, 1949.
• 
  Мао са Стаљином у Москви децембра 1949.
• 
  Никита Хрушчов, Мао Цедонг, Хо Ши Мин 1959

Литература

• Ebrey, Patricia Buckley (2010). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. стр. 327. ISBN 978-0-521-12433-1. 
• Carter, Peter (1976). Mao. London: Oxford University Press. ISBN 978-0192731408. 
• Schram, Simon (1966). Mao Tse-Tung. London: Penguin Books. ISBN 978-0140208405. 
• Feigon, Lee (2002). Mao: A Reinterpretation. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 17. ISBN 978-1-56663-522-6. 
• Fenby, J (2008). Modern China: The Fall and Rise of a Great Power, 1850 to the Present. Ecco Press. ISBN 978-0-06-166116-7. 
• Andrew, Anita M.; Rapp, John A. (2000). Autocracy and China's Rebel Founding Emperors: Comparing Chairman Mao and Ming Taizu. Rowman & Littlefield. стр. 110. ISBN 978-0-8476-9580-5. 
• Chang, Jung; Halliday, Jon (2005). Mao: The Unknown Story. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0-224-07126-0. 
• Davin, Delia (2013). Mao: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780191654039. 
• Dikötter, Frank (2010). Mao's Great Famine: The History of China's Most Devastating Catastrophe, 1958–62. London: Walker & Company. ISBN 978-0-8027-7768-3. 
• Gao, Mobo (2008). The Battle for China's Past: Mao and the Cultural Revolution. London: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-2780-8. 
• Hollingworth, Clare (1985). Mao and the Men Against Him. London: Jonathan Cape. ISBN 978-0224017602. 
• Li, Zhisui (1994). The Private Life of Chairman Mao: The Memoirs of Mao's Personal Physician. London: Random House. ISBN 978-0679764434. 
• MacFarquhar, Roderick; Schoenhals, Michael (2006). Mao's Last Revolution. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0674027480. 
• Pantsov, Alexander V.; Levine, Steven I. (2012). Mao: The Real Story. New York and London: Simon & Schuster. ISBN 978-1-4516-5447-9. 
• Schaik, Sam (2011). Tibet: A History. New Haven: Yale University Press Publications. ISBN 978-0-300-15404-7. 
• Short, Philip (2001). Mao: A Life. Owl Books. ISBN 978-0-8050-6638-8. 
• Terrill, Ross (1999). Mao: A Biography. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2921-5. 
• Becker, Jasper (1998). Hungry Ghosts: Mao's Secret Famine. Holt Paperbacks. ISBN 978-0-8050-5668-6. 
• Valentino, Benjamin A. (2004). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3965-0. 
• Chirot, Daniel (1996). Modern tyrants: the power and prevalence of evil in our age. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02777-7. 
• Spence, Jonathan (1999). Mao Zedong. Penguin Lives. New York: Viking Press. ISBN 978-0-670-88669-2. OCLC 41641238. Генерални сажетак (6. 2. 2000). 
• Kuisong, Yang (март 2008). „Reconsidering the Campaign to Suppress Counterrevolutionaries” (PDF). The China Quarterly (193): 102—121. 
• "Biography" (2005). Mao Tse Tung: China's Peasant Emperor (Television production). A&E Network. ASIN B000AABKXG. Приступљено 18. 1. 2013. 
• Schoppa, R. Keith. Twentieth Century China: A History in Documents. Oxford: Oxford University Press, 2004.
• Walder, Andrew G. China under Mao: A Revolution Derailed (Harvard University Press, 2015) 413 pp. online review

Спољашње везе

• Kina svojim putem („Večernje novosti“, 10-23.9.2009) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јул 2019)
• Mao Zedong (Chinese leader) на сајту Енциклопедија Британика
• 毛泽东 （无产阶级革命家） on Baidu
• Asia Source biography
• ChineseMao.com: Extensive resources about Mao Zedong
• CNN profile
• Collected Works of Mao at the Maoist Internationalist Movement
• Collected Works of Mao Tse-tung (1917–1949) Joint Publications Research Service
• Mao quotations
• Mao Zedong Reference Archive at marxists.org
• Oxford Companion to World Politics: Mao Zedong
• Spartacus Educational biography
• Bio of Mao at the official Communist Party of China web site
• Discusses the life, military influence and writings of Chairman Mao ZeDong.
• What Maoism Has Contributed Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2021) by Samir Amin (Sep 21,) 2006
• China must confront dark past, says Mao confidant
• Mao was cruel – but also laid the ground for today's China
• Comrade Mao – 44 Chinese posters of the 1950s – 70s
• On the Role of Mao Zedong by William Hinton. Monthly Review Foundation 2004 Volume 56, Issue 04 (September)
• Propaganda paintings showing Mao as the great leader of China
• Remembering Mao's Victims
• Mao's Great Leap to Famine
• Finding the Facts About Mao's Victims
• Remembering China's Great Helmsman
• v Did Mao Really Kill Millions in the Great Leap Forward? Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2019)}-