Мирко Ковач
Мирко Ковач (Петровићи, код Никшићa, а 26. децембар 1938 — Ровињ, 19. август 2013) био је југословенски, српски, црногорски и хрватски књижевник и сценариста. Аутор је више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.[1]
Мирко Ковач | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 26. децембар 1938. |
Место рођења | Петровићи, Краљевина Југославија |
Датум смрти | 19. август 2013.74 год.) ( |
Место смрти | Ровињ, Хрватска |
Биографија
уредиСтудирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе Губилиште (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године.[2] Роман Моја сестра Елида излази 1965, а кратки роман Животопис Малвине Трифковић 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији Rivages poche. У Загребу му излазе романи Ругање с душом (1976); Врата од утробе (1978), који добија Нинову награду критике[2] (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). Врата од утробе је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи Увод у други живот (1983), те Кристалне решетке (Босанска књига, Сарајево, 1995).
Мирко Ковач био је против подизања Његошевог маузолеја. Сматрао је да је постојећа капела добро инкорпорирана у традицију те да Мештровићев пројекат асоцира на монументалне египатске храмове, што нема било какве везе са хришћанством које је било окосница живота владике.[3]
Збирка новела Ране Луке Мештревића (1971) добија награду Милован Глишић, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека.[2] Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге Слике из породичног албума Мештревића припала је Андрићева награда. Збирка приповједака Небески заручници излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.
Европска трулеж (1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом Димитрије Туцовић. Допуњено и поправљено издање, под насловом Европска трулеж и други есеји, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова Бодеж у срцу објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом Књига писама, 1992—1995. (Ферал трибјун, 1995)
Политички се ангажовао у време распада Југославије крајем 1980-их година, отворено се ставивши на хрватску страну, па је после многих непријатности, па и физичког напада емигрирао у Хрватску.[2][4] У Сарајеву су му изашле Изабране књиге, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма Лажни цар. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др.[5]
Од 1991. године живео је у Ровињу, где је и умро 2013. године.[6] После пресељења у Хрватску књиге које је првобитно писао на екавици је почео да издаје на јекавици.[7]
Награде
уредиДобио је интернационалну награду Тухолски (енгл. Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. године Хердерову награду за књижевност. Добио је још и словеначку награду Виленица, босанскохерцеговачке награде Босански стећак и Меша Селимовић, црногорске награде 13. јул, Стефан Митров Љубиша и Његошеву награду, као и хрватске награде Владимир Назор, Аугуст Шеноа, награду Јутарњег листа и награде Киклоп (два пута за прозно дело године, књигу есеја године и за животно дело).[2]
Референце
уреди- ^ „Mirko Kovač”. Званични сајт Лагуне: www.laguna.rs. Приступљено 31. 1. 2022.
- ^ а б в г д „Mirko Kovač”. fraktura.hr. Приступљено 31. 1. 2022.
- ^ Ковач, Мирко (24. 3. 1969). „Племе моје сном мртвијем спава”. Књижевне новине.
- ^ Мирко Ковач - Избор језика је избор слободе
- ^ РТС (2013-08-20). „Умро писац Мирко Ковач”. Glas Srpske (на језику: српски). Приступљено 2022-01-18.
- ^ „Умро Мирко Ковач”. vijesti.me. Архивирано из оригинала 22. 8. 2013. г. Приступљено 19. 8. 2013.
- ^ Јерговић, Миљенко. „Мирко Ковач - Приватни писац”. Миљенко Јерговић. Приступљено 1. 12. 2023.