Независна радничка партија Југославије

Независна радничка партија Југославије (НРПЈ) је била политичка партија у Краљевини Југославије, која је постојала од 1923. до 1924. године. Ова партија представљала је легалан облик рада, тада илегалне, Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Чланови НРПЈ и независних синдиката пред кином Балкан у Загребу, на прослави 1. маја 1924. године.

Оснивачка конференција НРПЈ одржана је у Београду 13. и 14. јануара 1923. године. На конференцији је био усвојен Програм и Статут партије, који се умногоме није разликовао од Програма и Статута КПЈ, донесеног на Вуковарском конгресу, 1920. године. Руководство НРПЈ је било у рукама десне фракције КПЈ. НРПЈ је имала и свој легални орган „Радник“, који је заменио „Радничке новине“, а августа 1923. године покренут је и теоретски часопис „Борба“.

Одлуке Треће земаљске конференције КПЈ, одржане децембра 1923. године у Београду, саопштене су партијском чланству путем листа „Радник“, органа НРПЈ, а на осниву њих је у НРПЈ спроведен референдум и велика већина чланова их је усвојила. На овом референдуму изабрано је и ново руководство НРПЈ, на челу са Тришом Кацлеровићем.

Партија је учествовала на изборима у марту 1923. године и освојила 24.321 глас. Министарство у. д. није дозволило одржавање конгреса партије у новембру.[1] 11. јула 1924. године власт је донела одлуку о забрани партијских органа „Радника“ и „Борбе“, неколико дана након што су забрањене брошуре "Македонија Македонцима! Земља земљорадницима!" и "Улога пролетерске омладине" а на основу којих је Управа града Београда поднела тужбу по закону о заштити државе.[2] Канцеларије страначке су се налазиле у Косовској улици 43 у Београду. Министар унутрашњих дела је 13. децембра 1924. године донео одлуку о забрани ("растурању") те партије, која је повезивана са комунистима. Оснивачи су јој били вођи комунистичке странке која је укинута после Обзнане и Закона о заштити државе. Као аргумент је узета одлука Земаљског већа НРП, у којој је стајало да је дужност странке да се избори да буду формиране независне државе попут Хрватске, Македоније и Црне Горе, као и "ослобођења Албаније".[3]

Референце

уреди
  1. ^ "Политика", 8. нов. 1923, стр. 4
  2. ^ "Политика", 9. јул 1924, стр. 3
  3. ^ "Политика", Београд 14. децембра 1924. године

Литература

уреди