Николај Јежов

Николај Јежов
Николај Јежов
Лични подаци
Датум рођења	1. мај 1895.
Место рођења	Санкт Петербург, Руска Империја
Датум смрти	4. фебруар 1940. (44 год.)
Место смрти	Москва, Руска СФСР, СССР
Политичка каријера
Политичка; странка	Свесавезна комунистичка партија (бољшевика)
Претходник
Мандати
Претходник
народни комесар за унутрашње послове (НКВД)
	6. април 1938 — 9. април 1939.
Претходник	Генрих Јагода
Наследник	Лаврентиј Берија
Потпис

Николај Иванович Јежов (рус. Никола́й Иванович Ежо́в; Санкт Петербург, 1. мај 1895 — Москва, 4. фебруар 1940) био је совјетски политичар и обавештајац, најпознатији као директор НКВД, совјетске тајне полиције од 1936. до 1938. године.

Биографија уреди

Завршио је основну школу, након чега се даље није образовао. Од 1909. до 1915. радио је као кројачки помоћник и физички радник. Јежов за разлику од већине бољшевика није био јеврејског порекла, али је био ожењен пољском Јеврејком.^[1] Након тога је служио у руској царској армији до маја 1917. године, када се придружио бољшевицима. Током грађанског рата био је борац Црвене армије. После рата је радио на разним партијским функцијама, а 1934. је постао члан Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика).^[2]

Био је директор НКВД-а, совјетске тајне полиције од 1936. до 1938. године. Његов је мандат био обележен врхунцем Велике чистке, чији је био главни проводилац и при томе показао такву безобзирност да се тај период совјетске историје по њему назива јежовшчина. Упркос фанатичној оданости Стаљину, његова активност је попримила стихијски карактер у таквој мери да је и сам Стаљин закључио да од ње има више штете него користи.

Године 1938. је смењен, а следеће године, слично као и његов претходник Генрих Јагода, 1939. осуђен је за издају те погубљен 1940. године. Јежов, који је и због приватног живота обележеног развратом и садистичким испадима, створио репутацију једног од најомраженијих совјетских политичара, након тога је постао предметом једне од најпознатијих кампања damnatio memoriae, добивши међу историчарима уметности надимак „Нестали комесар“ и један од најпознатијих примера не-личности у аутократским и тоталитарним режимима.^[3]