Ново гробље (Београд)

гробље и непокретно културно добро у градској општини Звездара, Србија

Ново гробље је гробље у Београду. Налази се у Рузвелтовој улици, а настало је 1886. године, као треће гробље у Београду за сахране по хришћанским обичајима.

Ново гробље у Београду
Главни улаз на гробље
Опште информације
МестоБеоград
ОпштинаЗвездара
Држава Србија
Време настанка1886.
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
beogradskonasledje.rs

Гробљем данас управља јавно комунално предузеће „Погребне услуге”, чија се дирекција налази на овом гробљу.

Историјат уреди

 
Фотографија спомен плоче код главног улаза на Ново гробље, у част оснивача гробља - Владана Ђорђевића
 
План Новог гробља

Ново гробље[1] је, на месту на којем се и данас налази, први пут убележено на плану Београда из 1884. године. Правила за службу на новом градском гробљу усвојена су 1885, а завршетак уређења био је 16. августа 1886. године. Са сахрањивањем се отпочело већ сутрадан. Тако је Ново гробље постало и први плански регулисан простор те врсте у Београду. Почетак његовог функционисања означава велику прекретницу у савременом комуналном уређењу и животу града. Неформално је називано и Владановац[2], по председнику општине Владану Ђорђевићу.

Године 1893, подигнута је гробљанска црква Светог Николе, задужбина Драгиње и Станојла Петровића, по пројекту Светозара Ивачковића. Иконостас цркве дело је Стевана и Полексије Тодоровић, а фреске Андреје Доменика.

Иако је формирано као српско православно гробље и у периоду између два светска рата, додељивањем посебних парцела, било је решено сахрањивање грађана осталих вероисповести - католика, протестаната, јевреја, муслимана. Такође, Русима који су дошли у Србију након Октобарске револуције додељене су посебне парцеле. Почетком 1930-их подигнута је и модерна мртвачница у неовизантијском стилу по пројекту архитекте Рајка Татића. Пре рата су постојали кандилари, особе које су палиле кандила и на други начин се бринули о гробовима, за шта су им родбине покојника плаћале.[3] Један гробар, "чика Миша", тврдио је 1938. да је покопао 60.000 покојника за 18 година.[4] Простор парцеле 109 је био резервисан за самоубице.[5]

Војничка гробља, алеје и Врт сећања уреди

Први меморијални споменик на Новом гробљу је Српска костурница, изграђена 1907. године, у којој су са Старог ташмајданског гробља, код цркве Светог Марка, пренети посмртни остаци ратника из српско-турских ратова 1876-1878. и српско-бугарског рата 1885. године и налази се у близини цркве Светог Николе. Посебну знаменитост Новог гробља чине војничка гробља где су сахрањени погинули у балканским ратовима и Првом и Другом светском рату. Овде почивају припадници српске[6] и савезничких армија, али и ратних противника Србије, па се као посебне целине издвајају француско, руско, италијанско, аустро-угарско, бугарско,[7] и енглеско војно гробље. Такође, овде су сахрањени Београђани погинули у бомбардовањима Београда априла 1941. и априла 1944. године.

Две засебне целине на Новом гробљу представљају гробље бораца НОР-а, изграђено 1959. године по пројектима архитекта Богдана Богдановића и Светозара Личине, и Алеја заслужних грађана изграђена 1965. године по пројекту архитекте Светозара Личине.

У Алеји заслужних грађана су појединачне и скупне гробнице, у којима су сахрањени академици, књижевници, глумци, генерали, народни хероји и друге познате личности. У Алеји су сахрањени: сликари Петар Лубарда и Стојан Аралица, књижевници Данило Киш, Иво Андрић, Милош Црњански, Скендер Куленовић, генерали-народни хероји Виктор Бубањ, Иван Гошњак, Коста Нађ, Никола Љубичић, политичари Вељко Влаховић, Спасенија Цана Бабовић, Крсто Попивода, Владимир Роловић, Зоран Ђинђић глумци Бранка Веселиновић, Никола Симић, Драгомир Бојанић Гидра, Рахела Ферари, Иван Бекјарев, Мија Алексић, Љуба Тадић, Стево Жигон и многи други. У Алеји великана нема скулптура ни других уметничких дела.

Око спомен-костурнице бораца из Првог светског рата налази се Алеја народних хероја Југославије, у којој су поред народних хероја, сахрањене и друге истакнуте војне и политичке личности из периода СФРЈ. Неки од сахрањених у овој Алеју су: Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун, Славко Родић, Ђоко Јованић и др.

Тачно преко пута главног улаза у Ново гробље налази се Гробље ослободилаца Београда 1944. године, на којем је сахрањено 2944 бораца НОВЈ и 961 борац Црвене армије, који су погинули у борбама за ослобођење Београда. Поред Гробља ослободилаца налази се Јеврејско гробље, на коме се налази споменик палим јеврејским борцима у ратовима 1912-1919. године, костурница јеврејских избеглица из Аустрије и споменик јеврејским жртвама нацистичког терора и борцима палим у НОБ1941-1945. године, рад архитекте Богдана Богдановића. У саставу Новог гробља је и Врт сећања, у којем се посипа прах кремираних покојника и где је њихово име исписано на црним плочама. Поред Врта сећања је Спомен-гробље жртава нацистичког (1941.) и савезничког (1944.) бомбардовања Београда.

Знаменитости уреди

Оно што меморијално-просторну и споменичку целину Новог гробља издваја као значајну културно-историјску појаву, јесте изузетно богатство скулптурних споменика, дела српских и југословенских вајара, од најстаријих до савремених. Овде се налази 900 скулптуралних споменика чији су аутори око 80 истакнутих уметника. Ради се углавном о бистама и плакетама, у бронзи или камену, поред одређеног броја рељефа симболичне садржине.

Најстарија генерација вајара овде је представљена делима Ђорђа Јовановића и Симеона Роксандића. Јовановић има овде преко 35 изложених дела, ствараних од краја 19. века до тридесетих година 20. века. Међу најзначајније спадају женске фигуре на гробу Симе Матавуља из 1910, а од каснијих радова споменици др Лази Пачуу и Живојину Мишићу. Роксандић је на овом простору заступљен са своја три рада. Хрватски вајар Рудолф Валдец је представљен једним рељефом у бронзи симболичне садржине, а Иван Мештровић својим четирима радовима, од којих је најпознатије попрсје Николе Пашића. Словеначки вајар Лојзе Долинар заступљен је на Новом гробљу са четири своја остварења. Већа заступљеност је београдских вајара. Сретен Стојановић је заступљен са преко двадесет скулптура, од којих је најпознатија фигура и рељеф на гробу књижевника Петра Кочића. Драгомир Арамбашић заступљен је са четири рељефа у бронзи, а Петар Палавчини оставио је овде својих дванаест дела, од којих су најпознатија „Дечак с фрулом“, рељеф на гробу Стевана Мокрањца, и попрсје Олге Коњевић. Једна од првих жена у Србији која је живела и радила у Паризу, Вука Велимировић, заступљена је овде попрсјем на гробу Веље Вукићевића, рађеним у Паризу 1931. године и са два рељефа у бронзи. Риста Стојановић је представљен четирима својим радовима, од којих је најпознатији „Клечећи женски акт“ у камену на гробници трговца Јована Јанковића. Живојин Жика Лукић је овде оставио преко двадесет плакета и остале радове попрсја, рељефе и скулптуре на костурници браниоцима Београда 1915. године, подигнутој 1934. године на месту српског војног гробља. Од новијих уметника, ту су дела Фране Менегела Динчића, Стевана Баднарова, Отоа Лога, Небојше Митрића, Михаила Пауновића и других.

Познате личности сахрањене на Новом гробљу уреди

погледати и чланак: Списак сахрањених у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Глумац Мија Алексић, књижевник Иво Андрић, војвода Узун Мирко Апостоловић, генерал Вукоман Арачић, народни херој Спасенија Цана Бабовић, академик Матија Бан, композитор Станислав Бинички, глумица Љубинка Бобић, глумац Драгомир Бојанић Гидра, војвода Петар Бојовић, глумац и певач дечјих песама Драган Лаковић, генерал Виктор Бубањ, народни херој Вељко Влаховић, глумац Павле Вуисић, новинар Бранислав Бане Вукашиновић, политичар Илија Гарашанин, генерал Иван Гошњак, композитор и архитекта Александар Сања Илић, политичар Милан Грол, архитекта Александар Дероко, сликар Петар Добровић, књижевник Радоје Домановић, политичар Зоран Ђинђић, академик Владан Ђорђевић, кошаркаш и кошаркашки тренер Душан Ивковић, глумац Стево Жигон, сликар Паја Јовановић, песник Ђура Јакшић, генерал Павле Јуришић Штурм, кошаркаш Радивоје Кораћ, књижевник Данило Киш, књижевник Петар Кочић, глумица Снежана Никшић, војвода Војислав Танкосић, књижевник Скендер Куленовић, лекар Лаза Лазаревић, сликар Петар Лубарда, генерал Никола Љубичић, фудбалер Драган Манце, писац Симо Матавуљ, песник Бранко Миљковић, глумац Добрица Милутиновић, војвода Живојин Мишић, трговац Илија Милосављевић Коларац, глумац Бранко Цвејић, музичар Милан Младеновић, композитор Стеван Мокрањац, књижевник Бранислав Нушић, политичар Никола Пашић, политичар Слободан Пенезић Крцун, глумац Миодраг Петровић Чкаља, математичар Мика Алас, сликарка Надежда Петровић, књижевник Душко Радовић, песник Милан Ракић, глумац Зоран Радмиловић, политичар Александар Ранковић, Едвард Русијан, војвода Радомир Путник, академик Павле Савић, архитекта Григорије Самојлов, писац Стеван Сремац, писац Бора Станковић, глумац Данило Бата Стојковић, глумица Жанка Стокић, редитељ Бојан Ступица, глумац Љуба Тадић, редитељка Мира Траиловић, песник Бранко Ћопић, научник Јован Цвијић, глумица Рахела Ферари, књижевник Коста Христић, композитор Стеван Христић, политичар Авдо Хумо, књижевник Милош Црњански.

Од 1972. до 18. октобра 1991. је овде био сахрањен Ђорђе П. Карађорђевић, старији син краља Петра I Карађорђевића. На Опленац је премештен 20. октобра 1991.[8]

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ Ј. Секулић, Ново гробље у Београду-споменичка целина изузетног значаја, Годишњак града Београда књ.XXVI, Београд 1979. год.; И. Петровић, Европска гробља, Београд 1973. год.; Н. Живковић, ДУП и Ново Гробље у Београду, Гласник 19, ДКС, Београд 1995. ; Б. Костић, Ново гробље у Београду, Београд 1999. год.;
  2. ^ Сто хиљада Београђана почива на Новом гробљу. "Политика", 15. окт. 1934
  3. ^ "Време", 24. дец. 1939
  4. ^ "Политика", 6. март 1938
  5. ^ "Политика", 17. март 1938
  6. ^ Спомен-костурницу у којој лежи 5000 хероја деценијама нико не обилази („Вечерње новости“, 12. јануар 2014)
  7. ^ ...освећена костурница бугарских војника.... "Политика", 3. дец. 1934
  8. ^ Б.С. (18. октобар 1991). „Сахрана на Опленцу - Данас ексхумација Ђорђа Карађорђевића”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. Приступљено 16. август 2023. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди