Панта Драшкић

српски генерал и политичар

Пантелија Драшкић — Панта (Ужице, 30. новембар 1881Београд, 22. август 1957) био је официр српске војске, пешадијски бригадни генерал Војске Краљевине Југославије, канцелар краљевских ордена и министар рада у Влади народног спаса Милана Недића од 29. августа до 7. октобра 1941.

Панта Драшкић
Панта Драшкић
Лични подаци
Пуно имеПантелија Драшкић
НадимакПанта
Датум рођења(1881-11-30)30. новембар 1881.
Место рођењаУжице, Кнежевина Србија
Датум смрти22. август 1957.(1957-08-22) (75 год.)
Место смртиБеоград, ФНРЈ
Војна каријера
Служба19011936.
19431945.
Чин Пешадијски бригадни генерал
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
Каснији радМинистар рада у Влади народног спаса
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден белог орла
Орден Југословенске круне

Биографија

уреди
 
Панта Драшкић

У периоду од 1913. до 1917. године био је ордонанс регента Александра Карађорђевића. Тада је смењен са положаја, после Солунског процеса, због ранијег припадања организацији „Црна рука”.[1]

Активна служба у ЈВ престала му је 1936. године. Од 1937. до 1941. био је Канцелар ордена. После образовања Владе народног спаса постављен је за министра рада.[2] Ражалован је губитком чина 1941. године због приступања Недићевој влади. Драшкић је септембра 1941. у Коларчевом универзитету одржао два састанка са официрима и подофицирима бивше југословенске војске позивајући их да ступе у Недићеве формације за борбу против партизана. Драшкић је био једини члан неке од квислиншких влада у окупираној Србији, који је у личним заузимањем учествовао у спашавању прогоњених Јевреја. Спасио је свог класног друга, пуковника Аврама Бераху и његову супругу, на основу уверења овереног од стране окупационих власти да се брачни пар Бераха изузима из противјеврејских прописа. Након реконструције Владе народног спаса стављен је на располагање.[3] Прикључио се Југословенској војсци у отаџбини и 1943. године, враћен му је чин. После рата осуђен је на временску казну и тиме је једини члан неке од квислиншких влада на територији Југославије који је доспео у домашај послератних власти, а да му је поштеђен живот.

Његов унук је редитељ Љубомир Драшкић.[4] Написао је књигу „Моји мемоари” која је објављена 1990. године.

Референце

уреди

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди