Последњи кинески цар
Последњи кинески цар (енгл. The Last Emperor) је биографски филм из 1987. године, режисера Бернарда Бертолучија о последњем кинеском цару Пу Јиу, на основу његове аутобиографије. Продуцент филма је био Џереми Томас, а филм је реализован од стране Коламбија пикчерса. Пу Јиев живот приказан је од његовог успона на престо као мали дечак до његовог хапшења и политичке рехабилитације од стране Комунистичке партије Кине.
| Последњи кинески цар | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Изворни наслов | The Last Emperor |
| Жанр | биографски |
| Режија | Бернардо Бертолучи |
| Сценарио | Марк Пеплоу Бернардо Бертолучи |
| Продуцент | Џереми Томас |
| Главне улоге | Џон Лоун Џоан Чен Питер О’Тул Јинг Рученг Виктор Вонг Денис Дан Рјучи Сакамото |
| Продуцентска кућа | Коламбија пикчерс |
| Година | 1987. |
| Трајање | 163 минута |
| Земља | САД Кина Италија |
| Језик | енглески мандарински |
| Буџет | 23,8 милиона долара |
| Зарада | 44 милиона долара[1] |
| IMDb веза | |
У главним улогама су Џон Лоун, Џоан Чен, Питер О’Тул, Јинг Рученг, Виктор Вонг, Денис Дан и Рјучи Сакамото. Ово је био први западњачки филм чија екипа је добила дозволу за снимање у Забрањеном граду у Пекингу. Филм је освојио девет Оскара, укључујући онај за најбољи филм и онај за најбољег режисера.
Радња уреди
Трогодишњег Пу Јиа на престо Забрањеног града поставља бескрупулозна царица Циси. Иако би више волео да се игра са другом децом, млади владар ласкањем бива обманут да прихвати одговорности и привилегије престола. 1912. године млади владар је приморан да абдицира, јер је Кина проглашена републиком, па постаје затвореник у сопственом дому, „заштићен” од спољног света.
Фасциниран светољубљем свог тутора из Шкотске, Пу Ји планира бекство из своје чауре, тако што ће се оженити. Његова изабраница је Ван Јунг из породице Манчу, која не жели да робује традицији, већ жели да искуси све благодети 20. века. Као одрасли владар, донеће неколико социјалних реформи и из палате ће избацити корумпиране „чуваре” који су га штитили од стварног живота. Врло значајна година у животу тог цара била је 1924, јер је тада прихватио западњачку културу.
Шест година касније, Пу Ји бежи у Манџурију, где постаје политичка марионета нове јапанске владе. Осрамотивши своју верну жену, Пу Ји се упушта у бројне љубавне авантуре. За време Другог светског рата, Јапанци приморавају Пу Јиа да потпише документе који подржавају њихову деспотску војну силу. Пред сам крај рата, цар постаје заробљеник совјетске војске и први пут долази у ситуацију да се без ичије помоћи бори за свој живот. Када га, 1959. године, коначно пусте из заробљеништва, постаће живи доказ „ефикасности” комунистичког система. У години када је и умро (1967), запослен као државни баштован, Пу Ји ће последњи пут посетити Забрањени град... као туриста.
Улоге уреди
| Глумац | Улога |
|---|---|
| Џон Лоун | Пу Ји |
| Џоан Чен | Ванронг |
| Питер О’Тул | Реџиналд Џонстон |
| Виктор Вонг | Чен Баочен |
| Меги Хан | Кавасима Јошико |
| Вивијен Ву | Венксију |
| Рјучи Сакамото | Масахико Амакасу |
| Рик Јанг | млади иследник |
| Кери-Хиројуки Тагава | Ченг |
| Џејд Го | Ар Мо |
| Фумихико Икеда | пуковник Јошиока |
| Фанг Гуан | Пу Јијев брат |
| Лиса Лу | Циси |
| Хидео Такамацу | Генерал Такаши Хишикари |
| Базил Пао | Цаифенг |
| Хенри О | Лорд Чамберлајн |
Референце уреди
- ^ „The Last Emperor”. Box Office Mojo. Приступљено 29. 9. 2016.
Спољашње везе уреди
- Последњи кинески краљ на сајту IMDb (језик: енглески)
