Википедија

Санчо IV од Кастиље

Санчо IV од Кастиље (шп. Sancho, лат. Sanctius; Ваљадолид, 12. мај 1258 − Толедо, 25. април 1295) познат као Храбри (шп. el Bravo) је био краљ Круне Кастиље (1284—1295). Био је син краља Алфонса X од Кастиље и Јоланде од Арагона. После смрти његовог старијег брата Фернанда де Ла Серде, племство је њега изабрало за наследника. И упркос сукобима са оцем и свим побунама током своје владавине, успео је да престо остави свом сину Фернанду IV, чиме је наследно право дефинитивно прешло на његову грану кастиљске династије Ивреа, која ће у једном тренутку постати династија Трастамара.

Санчо IV од Кастиље
Статуа Санча IV од Кастиље а на капији замка у Тарифи.
Лични подаци
Датум рођења(1258-05-12)12. мај 1258.
Место рођењаВаљадолид, Круна Кастиље
Датум смрти25. април 1295.(1295-04-25) (36 год.)
Место смртиТоледо, Круна Кастиље
ГробКатедрала у Толеду
Породица
СупружникМарија де Молина
ПотомствоИзабела од Кастиље,
Фернандо IV од Кастиље,
Алфонсо од Кастиље,
Енрике од Кастиље,
Педро од Кастиље,
Филип од Кастиље,
Беатрис од Кастиље,
Виоланта Санчез од Кастиље
РодитељиАлфонсо X
Јоланда од Арагона
Династијадинастија Ивреа
краљ Кастиље
Период1284—1295
ПретходникАлфонсо X од Кастиље
НаследникФернандо IV од Кастиље

Биографија уреди

Санчо се родио у Ваљадолиду 12. маја 1258. као син Алфонса X, краља Круне Кастиље, и његове супруге Јоланде, арагонске принцезе. Године 1275. умро му је старији брат Фернандо де Ла Серда и наступила је наследна криза у Кастиљи.[1][2] По краљевом Седмоделном законику (шп. Las siete partidas) наследно право Фернандовог сина Алфонса било је несумњиво.[1][3] Међутим, како одредбе законика нису морале бити обавезно примењиване и Кортеси су, поступајући по старијем германском изборном принципу, одлучили у корист Санча, који је проглашен престолонаследником. Алфонсо де Ла Серда се са братом, мајком Бланком и бабом Јоландом, склонио у Хативу у Арагону, где је љубазно примљен код бабиног брата краља Переа III Великог. Мајка разбаштињених инфанта је позвала свог брата француског краља Филипа III у помоћ, али је папа Никола III запретио да ће га екскомуницирати ако се умеша у овај породични спор. На тај начин је Санчо остао престолонаследник.[1][4]

Године 1282. против Алфонса X је избила побуна племства, које је захтевало све већа права и привилегије. Племићи су за свог вођу изабрали Санча, који се већ пре тога доказао као енергична и способна личност, нагнавши га да се побуни против оца. У конфликту који је уследио Санчо је избегавао да се сукоби у отвореној борби с оцем, кога је много волео и поштовао. Отац и син никада се нису помирили.

После очеве смрти 1284. године Санчо је освојио власт у Круни Кастиље. Иако је његово право оспоравано, околности су довеле да ступање на престо прође без већих последица. Филип III се налазио у крсташком рату против Арагона и није могао да помогне у одбрани претензија потомака своје сестре.[1][4] Такође, угрожени Арагон није смео да допусти себи да се умеша у унутрашње сукобе свог западног суседа, па су две земље обновиле претходно постигнут споразум о пријатељству. Осим што му је ситуација дала одрешене руке у сређивању унутрашњих прилика, пријатељски односи с ујаком донели су Санчу и непосредну помоћ у борби против племића наистомишљеника. Пере је лично предводивши војску успео да освоји Албарасин, посед Хуана Нуњеза де Ларе, присталице инфанта Алфонса.[5] Са своје стране, Санчо је против присталица свог синовца предузимао изразито сурове мере, не би ли што пре сломио њихове снаге.

После Переове смрти 1285. године, Санчо је затражио депортацију инфанта де Ла Серда.[4] Када је нови арагонски краљ Алфонсо III одбио захтев, краљ Кастиље се повезао са француских краљем, који се још увек налазио у рату са Арагоном.[4][6] Санчо је ступио и у контакт са незадовољном арагонском Унијом племства, која му се и обратила 1287. године у циљу склапања савеза против сопственог краља.[7] Међутим, убрзо се у Кастиљи створила јака опозиција племства против савеза са Француском, јер је он био закључен без њиховог пристанка. Један од незадовољних племића, Дијего Лопез V де Харо, отишао је у Арагон и навео краља Алфонса да ослободи инфанте де Ла Серда. Инфант Алфонсо је затим, уз подршку арагонског краља, у Хаки 1288. године био проглашен за краља Кастиље и Леона. Дијего де Харо је обећао инфанту своју помоћ и обавестио га да му несугласице у Санчовом краљевству пружају све изгледе за успех. Уследио је савез њих двојице и објава рата краљу Кастиље. У пролеће 1289. године, уследио је напад претендента, који је опсео град Алмазан у Сорији, док је Санчо био приморан да се повуче. Арагонци су били приморани да напусте опсаду, пошто је краљ Мајорке напао Каталонију. Санчо је тада искористио прилику и напао Арагон, опустошећи велики део покрајине Тарагона.[6]

Године 1291. мир у Тараскони је требало да ликвидира рат Сицилијанске вечерње, а да миром буде обухваћена и Кастиља. Међутим, како је арагонски краљ умро, сукоб је настављен.[8] Нови арагонски краљ Ђауме II, суочен са непријатељством Француске и папства, био је склонији да прихвати Санчове предлоге за мир. Одредбама мира, Ђауме се одрекао подршке инфантима де Ла Серда, а споразум је потврђен Ђаумеовом веридбом Санчовом кћерком Изабелом, која је у том тренутку имала само осам година. Са своје стране, Санчо се понудио као посредник у сукобима међу арагонским племством, које су тада потресале краљевство, убедивши их да своје жалбе предају Јустицији Арагона[а] и да се закуну на верност свом краљу. Истовремено, Санчо је покушао да обезбеди мир између Арагона и Француске, јер се плашио да би краљ Филип IV могао да подржи инфанте де Ла Серда.[9] Стога је покушао да одобровољи Ђаумеа да попусти у рату Сицилијанске вечерње, фактички се залажући на тај начин за француску ствар. Године 1294. убедио је Ђаумеа да се састане са њим у Логроњу и изнудио од њега, под прикривеном претњом заточеништва, сагласност са својим условима. Ђауме је након тога изјавио да се сматра ослобођеним сваке обавезе по питању Сицилије.[10] Следеће године је склопљен мир у Анањију, по коме се арагонски краљ исте и одрекао.

Поред све унутрашње нестабилности и спољнополитичке дипломатске активности, Санчо је у време своје владавине настојао да продужи многе књижевно-историјске подухвате које је започео његов отац. Такође се бавио и економијом. Током његове владавине наставља се развој савеза кастиљских одгајивача оваца, познатих као Места, да би се регулисала испаша. Организација је добила од краља неколико важних привилегија, имала је своју касу, администрацију и суд. Кастиљска вуна добро се продавала у Италији, нарочито у Фиренци, где се употребљавала у текстилној производњи.[11]

Санчо је умро у Толеду 25. априла 1295. године, вероватно од туберкулозе. Иако је његов син Фернандо IV, који је тада имао само девет година, био признат за његовог наследника, краљевина се нашла у стању велике конфузије. За Фернанда се говорило да је рођен ван брака, па се Хуан, брат преминулог краља, 1296. године прогласио за краља и ступио у савез са владарима Гранаде и Португала. Ускоро је своја права истакао и Алфонсо де Ла Серда, споразумевши се са Хуаном, при чему је Хуан требало да завлада Леоном, а Алфонсо остатком територија. У сукоб се, на страни претендената, убрзо умешао и Арагон.[12] Међутим, Фернандо је на крају испео да надвлада претенденте и задржи се на власти. Његови потомци основаће династију Трастамара.

Породица уреди

Санчо је 6. фебруар 1270. године био верен Гиљелмом де Беарн, кћерком Гастона VII де Монкаде, виконта од Беарна. Међутим, веридба је била раскинута у јуну 1281. године. У јулу 1282. године у Толеду, Санчо се оженио Маријом, кћерком Алфонса, господара Молине и рођеног стрица свог оца. Са Маријом је имао седморо деце:

Поред деце са супругом, Санчо је имао деце и са љубавницама. Са Маријом Алфонсо де Менесес, супругом усерског господара Хуана Гарсије и кћерком Алфонса Алфонса де Менесеса, имао је једну кћер Виоланту (пре 1280 – око 1330), господарицу Усера, удату 1293. године за Фернанда Родригеза де Кастра, господара Лемоса. Друга љубавница Марија Перез родила му је сина Алфонса, а трећа непознатог имена кћерку Терезу, супругу Родрига Жила од Виљалобоса и Жоаоа Алфонса Тела, господара Албуркеркеа и грофа Барселоса.

Галерија уреди

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Фернандо II од Леона
 
 
 
 
 
 
 
8. Алфонсо IX од Леона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Урака од Португала
 
 
 
 
 
 
 
4. Фернандо III од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алфонсо VIII од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
9. Беренгарија од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елеонора Енглеска, краљица Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
2. Алфонсо X
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Фридрих I Барбароса
 
 
 
 
 
 
 
10. Филип Швапски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Беатриче I од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
5. Елизабета од Швабије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Исак II Анђео
 
 
 
 
 
 
 
11. Ирина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. непозната
 
 
 
 
 
 
 
1. Санчо IV од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
12. Петар II Арагонски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
6. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Виљем VIII од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Евдокија Комнин
 
 
 
 
 
 
 
3. Јоланда од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
14. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Петар II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
15. Јоланда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Јоланда Фландријска
 
 
 
 
 
 

Напомене уреди

  1. ^ Важна јавна функција у краљевини Арагон, која се старала о поштовању закона. Представљала је неку врсту противтеже краљевској власти.

Референце уреди

  1. ^ а б в г Chaytor 1933, стр. 100.
  2. ^ Chaytor 1933, стр. 129.
  3. ^ Chaytor 1933, стр. 129-130.
  4. ^ а б в г Chaytor 1933, стр. 130.
  5. ^ Chaytor 1933, стр. 106.
  6. ^ а б Chaytor 1933, стр. 132.
  7. ^ Chaytor 1933, стр. 127-128.
  8. ^ Chaytor 1933, стр. 132-133.
  9. ^ Chaytor 1933, стр. 134.
  10. ^ Chaytor 1933, стр. 134-135.
  11. ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 313.
  12. ^ Chaytor 1933, стр. 137.

Литература уреди

  • Chaytor, H. J. A History of Aragon and Catalonia London: Methuen, 1933.
  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд. 

Спољашње везе уреди

 
Санчо IV од Кастиље на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Санчо_IV_од_Кастиље&oldid=26999053”