Википедија

Сарајевска резолуција

Сарајевска резолуција је била једна од Муслиманских резолуција[1] коју је током Другог светског рата у Сарајеву (тада у саставу Независне Државе Хрватске) 14. августа 1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина удружења илмије (муслимански верски службеници [2]) „Ел-Хидаје“.[3] Овом резолуцијом се констатује тешка ситуације у којој су се нашли муслимани Босне и Херцеговине а за коју се наводи да је последица смишљене политике усташа да изазову сукобе православаца и муслимана, јавно се осуђују злочини појединих муслимана над грко-источњацима (православним Србима), констатује обесправљеност муслимана коју спроводе католици и захтева успостављање реда и мира, кажњавање одговорних за злочине и пружање помоћи жртвама.[3]

Позадина уреди

Током Другог светског рата је територија Босне и Херцеговине припала државној творевини Независној Држави Хрватској чије је формирање, уз подршку Трећег рајха, прогласио Славко Кватерник 10. априла 1941. године [4] . У Независној Држави Хрватској је убрзо по њеном оснивању започет геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. У циљу спровођења политике геноцида је створен велики број концентрационих логора. Срби чије који су чинили релативну већину становника Босне и Херцеговине су постали жртве ове политике геноцида. Део муслиманског становништва се сврстао уз усташе и учествовао у вршењу геноцида. Поред тога, смишљеним активностима као што су коришћење муслиманских одевних предмета током вршења злочина над Србима и намерним гласним ословљавањем муслиманским именаима су усташе изазивале сукобе између Срба и муслимана.[5] Овакви догађаји су утицали на то да муслимани из Босне и Херцеговине усвоје читав низ резолуција:

У тексту Сарајевске резолуције се констатује да власт НДХ смишљено уноси раздор између муслимана и Срба тиме што се, на основу учешћа појединих муслимана у усташким злочинима, за злочине усташа окривљују муслимани како би се изазвала српска одмазда према муслиманима:

Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потези који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин биједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводи. Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и представљају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних.

— Тачка 1 и тачка 2 Сарајевске резолуције.

Српско становништво је тада масовно страдало у геноциду, покатоличено, избегло у Србију или приступило одредима које су формирали комунисти (партизани) или одредима Југословенске војске у отаџбини. Учешће одређеног броја муслимана у извршавању геноцида над Србима је било повод за велики број злочина које су нарочито припадници ЈВУО вршили над муслиманима, нарочито на територији источне Босне и Херцеговине, али и на територији Санџака.

Усвајање и текст Сарајевске резолуције уреди

Велики број муслимана, грађана Сарајева се окупио 12. октобра 1941. године и на том скупу усвојио и потписао резолуцију чији је садржај сличан садржају Сарајевске резолуције коју је скупштина удружења илмије „Ел-Хидаје“ усвојила 14. августа 1941. Иницијатори и идејни творци ове резолуције су били Мехмед ефендија Ханџић (истакнути алим) и Касим ефендија Добрача (председник Ел-Хидаје). [6] Конкретан повод за иницијативу за састављање ове резолуције је било то што је Махмед ефенди Ханџић је увидео погубне последице нове државне политике по муслимане Босне и Херцеговине. Он је, поводом проглашавања злочина над комунистима, Србима и Јеврејима за, теоретски и научно образлагану, државну политику НДХ која је за последицу имала све тежи положај муслимана којима се у светској јавности приписивала кривица за овакву државну политику и њене последице, заједно са својим најбољим пријатењем Касимом ефенди Добрачом саставио текст резолуције коју је 14. августа 1941. године на предлог главног одбора усвојила скупштина Ел-Хилмије, а затим и муслимани, грађани Сарајева, у октобру 1941. године.[7]

Текст резолуције се састоји од три тачке у којима се износе констатације и ставови потписника резолуције поводом актуелне ситуације у којој се налазе муслимани Босне и Херцеговине:

  • Прва тачка резолуције констатује тешко стање у којем су се нашли муслимани Босне и Херцеговине због смишљене политике изазивања међунационалних сукоба и непромишљених напада узбуњених Срба на муслимане
  • Друга тачка резолуције одриче одговорност свих муслимана за злочине које су поједини муслимани починили над Србима речима:

    Чињеница, што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане.

    — Тачка 2 Сарајевске резолуције
    Такође, у другој тачки резолуције се осуђују муслимани који су чинили насиље и износи се стави да је такво насиље резултат деловања „неодговорних елемената и неодгојених појединаца“ и одбија се прихватање да „љага“ због злочина падне на све муслимане.[5] Констатује се да су у циљу изазивања мржње између грко-источњака (мисли се на православне Србе) и муслимана организатори злочина над грко-источњацима облачили фес немуслиманима који су се током вршења злочина међусобно ословљавали муслиманским именима.
  • Трећа тачка резолуције констатује појаву нетрпељивости католика према муслиманима који су претворени у грађане другог реда.

После констатација и ставова изнетих у три тачке резолуције у посебном делу резолуције је списак од седам захтева упућен одговорним „чимбеницима“ (факторима) и муслиманским верским и политичким представницима. Овим захтевима се тражи успостављање безбедности и сигурности живота и имовине свих грађана, спречавање изазивања међунационалних сукоба, суђење одговорнима за злочине и помоћ жртвама дотадашњих сукоба.[8]

Резолуцију је потписало 108 муслимана који су функционери и чланови разних верских удружења, професора, судија, запослених у државној управи, трговаца, земљопоседника, студената...

Последице резолуције уреди

Иницијаторе и организаторе потписивања Сарајевске резолуције су нове власти после Другог светског рата прогласиле народним издајницима. Тадашњег председника Ел-Хидаје, Касима ефендију Добрачу је по завршетку Другог светског рата 26. септембра 1947. године кривично веће окружног суда у Сарајеву осудило на 15 година затвора.[9] Поводом побољшања односа Југославије и Египта, неколико муслимана је пуштено из затвора пре истека казне, на условну слободу. Међу њима је био и Касим ефендија Добрача који је после десет година пуштен на условну слободу, а умро 3. новембра 1979. године, два месеца после објављивања фељтона Парергон, аутора Дервиша Сушића у сарајевском дневном листу Ослобођење, а у којем је Добрача нападан као припадник Исламске заједнице која је овим фељтоном представљена као профашистичка организација која је сарађивала са Хитлером.[9] [10]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Југославија у рату, 9. епизода - НДХ - Цвијет хрватства (Муслиманске резолуције)”. Радио телевизија Србије. Приступљено 2. новембар 2010. 
  2. ^ „Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске верске заједнице у Босни и Херцеговини. 5. јун 2007. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. јул 2010. 
  3. ^ а б „Интернет сајт Града Сарајева, Историја, Период 1918—1945. год.”. Архивирано из оригинала 28. 11. 2010. г. Приступљено 7. јул 2010. 
  4. ^ „Биографија Славка Кватерника” (на језику: хрватском). Приступљено 9. јул 2010. 
  5. ^ а б Скупштина удружења илмија „Ел-Хидаја“ (5. јун 2007). „Тачка 4 Сарајевске резолуције скупштине „Ел-Хидаје“”. Сарајево. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 9. јул 2010. 
  6. ^ „Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске заједнице Босне и Херцеговине. 5. јун 2007. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. јул 2010. 
  7. ^ „Улема у одбрани живота и човјека”. Ријасет Исламске заједнице Босне и Херцеговине. Архивирано из оригинала 21. 10. 2011. г. Приступљено 11. јул 2010. 
  8. ^ Скупштина удружења илмија „Ел-Хидаја“ (5. јун 2007). „Захтеви Сарајевске резолуције скупштине „Ел-Хидаје“”. Сарајево. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 9. јул 2010. 
  9. ^ а б Неџад Латић (31. октобар 2009). „Годишњица смрти Касима еф. Добраче”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2010. г. Приступљено 12. јул 2010. 
  10. ^ Млади муслимани. „Боја повјести”. стр. 249. Архивирано из оригинала 23. 12. 2010. г. Приступљено 12. јул 2010. „„” 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сарајевска_резолуција&oldid=26999322”