Седма војвођанска ударна бригада
Седма војвођанска народноослободилачка ударна бригада формирана је 2. јула 1944. године на салашу Мушицког у Босутским шумама, у близини села Батроваца, код Шида. Одлуку о формирању бригаде донео је Главни штаб НОВ и ПО Војводине.
| Седма војвођанска ударна бригада | ||||
|---|---|---|---|---|
 Борци 7. војвођанске бригаде у ослобођеном Новом Саду 23. октобра 1944. | ||||
| Оснивање | 2. јул 1944. | |||
| Формација | 3 батаљона | |||
| Ангажовање | ||||
| Одликовања |
| |||
| Команданти | ||||
| Командант | Милан Јешић Ибра | |||
| Политички комесар | Радован Голубовић | |||
Приликом формирања бригаде у њен састав су ушли - комплетан Први батаљон и једна чета Трећег батаљона Шесте војвођанске бригаде, један батаљон Другог сремског партизанског одреда, као и група бораца, коју су сачињавали бивших црвеноармејаци, који су побегли из немачких заробљеничких логора и белогардејске јединице, који су прешле н страну НОВ и ПОЈ и дотада су се налазиле у саставу Шесте војвоћанске бригаде. На дан формирања бригада је имала око 900 бораца, од чега је њих 300 било ненаоружано.
Први Штаб бригаде сачињавали су - народни херој Милан Јешић Ибра, команднт бригаде; Лазар Љубинковић Саша, политички комесар бригаде (због болести, на овом месту га је убрзо, по повратку из Славоније заменио Радован Голубовић); Душан Секић Шаца, заменик политичког комесара бригаде; Владимир Јанковић, вршилац дужности начелника Штаба бригаде; Данило Кравић Шуца, интендант бригаде; Радислав Милутиновић Бата, обавештајни официр бригаде и Сида Мушицки, омладински уководилац бригаде.
Од 31. октобра 1944. па до краја рата, 15. маја 1945. године, Седма војвођанска бригада се налазила у саставу 51. војвођанске дивизије.
За своје заслуге током Народноослободилачког рата одликована је Орденом заслуга за народ и Орденом братства и јединства.
Ратни пут Седме војвођанске бригаде уреди
Њеном формирању претходила је офанзива 5. СС корпуса у марту и априлу 1944. године у југозападном Срему и североисточној Босни. Један од циљева ове офанзиве било јед и трајно прекидање везе између сремског и источнобосанског оперативног простора, која је била од великог значаја за снаге НОВ и ПОЈ.
Након прекидања ових веза, у Срему је остао један батаљон Шесте бригаде и два партизанска одреда. Упркос појачаном непријатељском притиску, прилив добровољаца остао је стабилан, што је довело до попуне Шесте бригаде, и формирања Седме.
Одмах након формирања, Бригаде се заједно са осталим сремским снагама НОВ и ПОЈ нашла на удару немачке операције Корнблуме. Након двонедељних борби и маневара, да би предупредио четврту фазу операције (Корнблуме IV), штаб Бригаде донео је одлуку о привременом извлачењу из Срема. Заједно са деловима других снага, Бригада је крајем јула ликвидирала непријатељска упоришта у Славонском Шамцу и околним селима. Након тога пребацила се на Диљ и Папук.
На овом терену Бригада се укључила у оштре и успешне борбе за одбрану Пожешке котлине против делова Прве коњичке козачке дивизије.
У другој половини августа Бригада се вратила на подручје западног Срема. Одазивајући се на позив маршала Тита и проглашену амнестију 30. августа око 2.500 домобрана са 115 официра са комплетним наоружањем прешло је на страну НОВ и ПОЈ, а Седма војвођанска учествовала је у њиховом прихвату. Уз нови прилив добровољаца, то је омогућило формирање Девете и Једанаесте војвођанске бригаде.
Током септембра 1944. Срем је постао врло осетљиво подручје за немачку војску. Седма бригада је својом добро усмереном активношћу појачавала ову угроженост. 18/19. септембра Бригада је извршила диверзантски напад на комуникације и демонстративни напад на Сремску Митровицу, а нарочиту пажњу и реакцију Команде Југоистока изазвало је заузимање Илока и напад на Шаренград 28/29. септембра заједно са Једанаестом војвођанском ударном бригадом.
Октобра 1944. Бригада је ушла у састав новоформиране 51. војвођанске дивизије. У њеном саставу учествовала је у тешким борбама на Батинском, Вировитичком и Болманском мостобрану. Ратни пут је, након учествовања у завршним операцијама Треће армије, завршила 15. маја 1945. у Блајбуршком пољу.
Од близу 5.000 бораца колико се током десетомесечног ратовања борило у Бригади, према ратном дневнику Бригаде, погинуло је 572, рањено 1.829, а 281 борац је нестао. С обзиром да један број бораца који су умрли у болницама није евидентиран у ратном дневнику, као и да су подаци за неке тешке борбе остали некомплетни, аутор монографије Бригаде Никола Божић проценио је број погинулих бораца на око 700.
Народни хероји Седме војвођанске бригаде уреди
Троје бораца бригаде је одликовано Орденом народног хероја.
Литература уреди
- Никола Божић Седма војвођанска бригада. „Војно-издавачки завод“, Београд 1984. година.
- Петнаест војвођанских бригада. Покрајински одбор Савеза бораца Војводине, Нови Сад 1953. година.