Соул музика

(преусмерено са Соул)

Соул (енглески душа) је музички стил који се појавио у САД крајем 1950-их те представља својеврсну комбинацију ритам и блуза и госпела.[1]

Први звукови соула почињу 1957. године у месту Мемфис у САД, где је у једној напуштеној биоскопској дворани основана дискографска кућа Стакс рекордс и тонски студијо Ројал. Оснивачи су били један банкарски чиновник по имену Џим Стјуарт, и његова сестра Естел Асктон. Убрзо да мењају име у Стакс и тада им у студио почињу долазити млади талентовани црнци са пуно слуха који се касније претварају у праве соул звезде[2].

„То је био сленг који свако разуме, а осим тога, имао је препознатљив почетак - one and three, and one, two, three.” - Џејмс Браун о Papa's Got A Brand New Bag[3]

Као музички жанр, соул се почео развијати крајем '50-их година, када музичари попут Сама Кука и Раја Чарлса почињу да мешају стилове госпела, ритма и блуза. Соул повремено користи и импровизацијске додатке, окретне и помоћне звукове. Привлачан ритам, наглашен пљеском руку и покретом тела, његове су врло битне значајке. Остале карактеристике су веза и реакција између солиста, припев и посебно напети вокални звук.

ИсторијаУреди

 
Поставила основе соул музике: џез певачица Ела Фицџералд, 1940. године

Соул музика своје корене има у стиловима госпел, ритам и блуз. Његови први извођачи били су Афроамериканци, а појављује се у унутрашњим градовима САД-а попут, Детроита и Мемфиса, а посебно у Чикагу.

Године 1957, банковни чиновник по имену Џим Стјуарт и његова сестра Естел Акстон купују стару биоскопску дворану у Мемфису (која се налази јужно од средишта града, а касније ће добити надимак „Соулсвил, УСА”) и у њој оснивају дискографску кућу Стакс рекордс и студио Ројал.[4] У почетку су се звали Satellite Record Shop и прво су се бавили продајом грамофонских плоча. Када су дознали да је име Satellite већ било регистровано, мењају га у Стакс, што је било прва два слова њихових презимена. Џим је свирао виолину у једном кантри саставу и није размишљао да ради са афроамеричким извођачима, више је био у потрази за новим Елвисом. У Мемфис се тада досељава пуно Афроамериканаца и демографски се профил убрзо почиње мењати са белачког на црначки и све је мање било оних које је занимала кантри музика. У Стакс су тада на аудиције почели долазити млади, талентирани црнци са пуно слуха, који су се касније претворили у праве соул звезде.

Џим Стјуарт и његова сестра Естел Акстон, 1968. године продају Стакс новом власнику, Ал Белу[4] и тада постаје једна од највећих дискографских кућа у Америци. Фирма је банкротирала 1975. године, а њен богати музички каталог преузима 2006. године предузеће Конкорд рекордс. Стакс је преко ноћи створио велике соул звезде, а неке од њих се слушају и данас попут, Руфаса Томаса, Отиса Рединга, Вилсона Пикета, дуета Сам енд Дејв, Исака Хејеза и многих других.

Претварање Р&Б и госпела у соул почело је албумима Џекија Вилсона, Сама Кука, Џејмса Брауна, те посебно Раја Чарлса и његовог хита из 1954. године, „I Got A Woman”.[5] Други велики соул извођачи из тог времена били су, Махалија Џексон, Нина Симон, Луис Џордан и Биг Џо Турнер. Литл Ричард, Фатс Домино и Џејмс Браун, називали су се рокенрол извођачима у то време. Током 1960-их, док је владала битлманија, Чарлс и Браун тврде да су одувек били Р&Б извођачи. Литл Ричард се сам прогласио „краљем рока” и „роллин, рхyтхм анд блуес соулин”, јер му се музика темељи на сва три жанра. Соломон Бурк своје ране снимке 1960-их за Атлантик рекордс снима у соул стилу, а композиције „Cry to Me”[6], „Just Out of Reach” и „Down in the Valley”, сматрају се класицима тога жанра. Певачица Ела Фицџералд једна је од првих џез музичара, која је поставила основе соул музике.

Један од важнијих соул центара било је у Флоренсу, Алабама, где је деловао студио Фејм. У Фејму су снимали Џими Хјуз, Перси Слеџ и Артур Александер, а такође у касним шездесетима снима и Арета Френклин. Често се наводи како је Фејм студио у блиском односу са Стаксом, а много је музичара и продуцената који су радили у Мемфису, допринело снимцима у Алабами. Још један угледан издавач из Мемфиса, је Голдвакс рекордс, у власништву Квинтона Кланча. Голдвакс потписује О.V. Рајт и Џејмс Кар, а њих двојица су направили неколико снимака који се сматрају основама жанра. Композиција Јамеса Царра "Тхе Дарк Енд оф тхе Стреет" (коју су написали Цхипс Моман и Дан Пенн), снимљена је у друга два студија у Мемпхису, Роyал Рецордингу и Америцан Соунд Студију, 1967. године. Власник Америцан Саунд Студија је Чипс Моман, продуцент композиције „The Dark End of the Street”, а остали музичари који снимају у студију су кућне и реге групе, предвођене Боби Вудсом, Томијем Когбилом и Генеом Крисманом. Џејмс Кар је снимао за Фејм, где је радио заједно са музичарима Дејвидом Худом, Џимијем Џонсоном и Роџером Хокинсом.

Арета Френклин 1967. године снима композиције, „I Never Loved a Man (The Way I Love You)”, „Respect” (оригинална композиција од Отиса Рединга,[7]) и „Do Right Woman-Do Right Man”, које се сматрају покретачем соул жанра и спадају у композиције које бележе најбољи комерцијални успех. Током касних шездесетих, музичари из Стакса попут, Едија Флојда и Џонија Тејлора, направили су значајан допринос у соул музици. Хауард Тејт у касним шездесетима снима за Верве Рекордс, а касније за Атлантик (где је продуцент Џери Раговој), а и многи други музичари се истичу у стварању соул жанра.

Захваљујући великом броју хит синглова, који су се током шездесетих попели на врх Топ лествица, Мотаун је био најуспешнија дискографска кућа у то време[5]. У Мотауну су снимали многи музичари попут, Стевија Вондера, Гладиса Најта и Марвина Гаја, који су учинили много за популарност жанра, као и за целокупни Мотаун звук који је касније постао познат као „северни соул”. Куртис Мејфилд је у Чикагу створио слатки соул, који му је касније донео репутацију и надимак „кум северног соула”.

Продукција соула тоеком шездесетих постаје популарна црначка музика, међутим крајем деценије долази до промене у стилу. Џејмс Браун створио је нови звук фанка, а извођачи попут Слаја Стона, соулу додају психоделију фанка и рока.[8] Соул упркос променама, средином седамдестих није више најутицајнији и најкомерцијалнији црначки музички жанр, где диско музика и фанк преузимају популарност и незаустављиво помичу класичне мелодије на ритам.[5] Касније су се у соулу појавиле и женске групе као и разне врсте стилова плаво-оког соула, Мемфис соула, Фили соула и најпопуларнији Мотаун.

1970-теУреди

 
Арета Френклин уживо извођење у „Нокија театру” у Даласу у Тексасу 21. априла 2007. године

Касније примери соул музике укључују снимке америчког госпел састава The Staple Singers (попут „I'll Take You There”) и Ал Грина, који су током седамдесетих снимали у студију Ројал рекординг, власника продуцента Вилија Мичела, из Мемфиса. Мичелов Хај рекордс наставља традицију Стакса у тој деценији и објављује многе успешне снимке Грина, Ане Пиблс, Отиса Клеја, О.V. Рајта и Сајла Џнсона. Боби Вомак који је у касним шездесетима снимао за Чипс Моман, наставља да објављује соул снимке у седамдесетима и осамдесетима.

У Детроиту продуцент Дон Дејвис ради са Стакс музичарима као што су Џони Тејлор и вокалним саставом Драматикс. Мотаун рекордс објављује снимке музичара Марвина Гајеа и Смокија Робинсона, који су много придонијели соул музици, мада се њихове композиције сматрају више као поп стил, него оне пунокрвне од Рединга, Френклин и Кара. Иако се стилски разликују од класичне соул музике, композиције које су снимане у Чикагу од музичара попут Џерија Батлера и Чи-Лајтса, често се сматрају саставним делом жанра.

Крајем шездесетих и раних седамдесетих, соул музика је била под утицајем фанка, психоделичног рока и других жанрова. Социјална и политичка збивања у то време инспиришу музичаре попут Гаје и Куртиса Мејфелда да објаве албуме који говоре о тешкој ситуацији у друштву. Извођачи попут Џејмса Брауна водили су соул према фанк музичком стилу, који је постао популаран тоеком седамдесетих година и имао утицаја на велики број састава као што су Парламент-фанкаделик и Метерси. Многи састави попут War, the Commodores and Earth, Wind and Fire и други, постају популарни у то време. Током седамдесетих комерцијализује се и плаво-оки соул, који у Филаделфији изводи дует Hall & Oates, а у Окланду састав Tower of Power, где постижу велики успех. До краја седамдесетих соул губи на популарности, а доминацију преузимају диско и фанк музички стилови. Ипак и у то време састави попут The O'Jays и The Spinners, настављају са објављивањем соул хитова.[9]

РеференцеУреди

  1. ^ Маx Мојапело (2008). Беyонд Меморy: Рецординг тхе Хисторy, Моментс анд Мемориес оф Соутх Африцан Мусиц. Африцан Миндс. стр. 1—. ИСБН 978-1-920299-28-6. Приступљено 11. 9. 2013. 
  2. ^ Национал.хр - Најбољи амерички Соул, Блуес и Р&Б на Стаxовој компилацији, Милан Павлиновић, осврт од 1. листопада 2007.
  3. ^ Глазбена енциклопедија, стр. 368, ИСБН 953-6458-97-7
  4. ^ а б Јим Стеwарт анд Естелле Аxтон'с Стаx Рецордсхисторy-оф-роцк.цом - Стаx Рецордс основали су брат и сестра, Јим Стеwарт и Естелле Аxтон.
  5. ^ а б в твоја-музика.цом Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2009) - Соул
  6. ^ Аллмусиц.цом - Соломон Бурке - Црy то Ме
  7. ^ Аллмусиц.цом - Ед Хоган, осврт на складбу "Респецт"
  8. ^ Слyстонемусиц.цом - Слy анд Тхе Фамилy Стоне Подцастс
  9. ^ Радиоио.цом[мртва веза] - Первис Јацксон Оф Тхе Спиннерс Диес Ат Тхе Аге Оф 70, осврт од 18. августа 2008. године

ЛитератураУреди

  • Адамс, Мицхаел (2008). Ревиеw оф Атлантиц Рецордс: Тхе Хоусе Тхат Ахмет Буилт, бy Сусан Стеинберг. Нотес 65, но. 1.
  • Цуммингс, Тонy (1975). Тхе Соунд оф Пхиладелпхиа. Лондон: Еyре Метхуен.
  • Есцотт, Цолин. (1995). Линер нотес фор Тхе Ессентиал Јамес Царр. Разор анд Тие Рецордс.
  • Гиллетт, Цхарлие (1974). Макинг Трацкс. Неw Yорк: Е. П. Дуттон.
  • Гуралницк, Петер (1986). Сwеет Соул Мусиц. Неw Yорк: Харпер & Роw.
  • Ханнусцх, Јефф (1985). I Хеар Yоу Кноцкин': Тхе Соунд оф Неw Орлеанс Рхyтхм анд Блуес. Вилле Платте, ЛА: Сwаллоw Публицатионс. ISBN 0-9614245-0-8.
  • Хоард, Цхристиан; Брацкетт, Натхан, ур. (2004). Тхе Неw Роллинг Стоне Албум Гуиде. Симон & Сцхустер. ИСБН 9780743201698. 
  • Хоскyнс, Барнеy (1987). Саy ит Оне Море Тиме фор тхе Брокен Хеартед. Гласгоw: Фонтана/Цоллинс.
  • Јацксон, Јохн А. (2004). А Хоусе он Фире: Тхе Рисе анд Фалл оф Пхиладелпхиа Соул. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ISBN 0-19-514972-6.
  • Мартин, Билл (1998), Листенинг то тхе Футуре: Тхе Тиме оф Прогрессиве Роцк, Цхицаго: Опен Цоурт, ИСБН 0-8126-9368-X 
  • Миллер, Јим (едитор) (1976). Тхе Роллинг Стоне Иллустратед Хисторy оф Роцк & Ролл. Неw Yорк: Роллинг Стоне Пресс/Рандом Хоусе. ISBN 0-394-73238-3. Цхаптер он "Соул," бy Гуралницк, Петер, пп. 194–197.
  • Парелес, Јон. 2004. Естелле Стеwарт Аxтон, 85, А Фоундер оф Стаx Рецордс. Неw Yорк Тимес.
  • Прутер, Роберт (1991). Цхицаго Соул: Макинг Блацк Мусиц Цхицаго-Стyле. Урбана, Иллиноис: Университy оф Иллиноис Пресс. ISBN 0-252-01676-9.
  • Прутер, Роберт, едитор (1993). Блацкwелл Гуиде то Соул Рецордингс. Оxфорд: Басил Блацкwелл Лтд. ISBN 0-631-18595-X.
  • Роллинг Стоне 500 Греатест Сонгс оф Алл Тиме. Алфред Мусиц. ISBN 0739075780
  • Wалкер, Дон (1985). Тхе Мотоwн Сторy. Неw Yорк: Цхарлес Сцрибнер'с Сонс.
  • Wинтерсон, Јулиа, Ницкол, Петер, Брицхено, Тобy (2003). Поп Мусиц: Тхе Теxт Боок, Едитион Петерс. ISBN 1-84367-007-0.
  • Гарланд, Пхyл (1969). Тхе Соунд оф Соул: тхе Хисторy оф Блацк Мусиц. Неw Yорк: Поцкет Боокс, 1971, цоп. 1969. xии, 212 п. 300 п. + [32] п. оф б&w пхотос.
  • Флорy, Андреw (2017). I Хеар а Сyмпхонy: Мотоwн анд Цроссовер Р&Б. Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 978-0-472-12287-5. 
  • Јон Фитзгералд (јануар 1995). „Мотоwн Цроссовер Хитс 1963–1966 анд тхе Цреативе Процесс”. Популар Мусиц. Цамбридге Университy Пресс. 14 (1): 1—11. ЈСТОР 853340. дои:10.1017/с0261143000007601. 
  • Нелсон Георге (2007) [фирст публисхед 1985]. Wхере Дид Оур Лове Го?: Тхе Рисе & Фалл оф тхе Мотоwн Соунд. Университy оф Иллиноис Пресс. ИСБН 9780252074981. 
  • Андреw Флорy (2017). I Хеар а Сyмпхонy: Мотоwн анд Цроссовер Р&Б. Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 9780472036868. 
  • Валтер Ојакääр (1983). Попмуусикаст. Еести Раамат. 
  • Сзатмарy, Давид П. (2014). Роцкин' ин Тиме. Неw Јерсеy: Пеарсон. 

Спољашње везеУреди