Стојан Чупић

Стојан Чупић
Стојан Чупић
	Стојан Чупић
Датум рођења	1765.
Место рођења	Пива; Османско царство
Датум смрти	1815.
Место смрти	Зворник; Османско царство

Стојан (Добриловић) Чупић , познат и под именом Змај од Ноћаја (Пива, 1765 — Зворник, 1815) био је један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка.

Биографија Уреди

Грб војводе Стојана Чупића

Веома рано је остао без родитеља, па иако млад, али и најстарији у породици, одлучио је да се пресели у Србију. Са три сестре запутио се у Мачву у Црнобарски салаш, где му је живео деда по оцу. Иако крајем 18. века у Србији није било никаквих школа у којима би се деца описмењавала, Стојану је то некако пошло за руком, вероватно, сматра се, у неком од мачванских манастира.

У Црнобарском салашу и околини почео је да се бави трговином стоке. Бистрог, окретног и одлучног момка запазио је Страхиња Чупић из суседног Ноћајског Салаша.

Младић му се свидео, па му је предложио да га посини. Стојан је то прихватио и свом имену додао поочимово презиме Чупић. Страхиња му је доделио нешто земље и упутио га како да је обрађује.

Легенде у Србији кажу да је Чупић чак три пута на својим њивама наилазио на закопани новац.

Почетком побуне против дахија, Стојан Чупић је био зрео, одговоран, али и предузимљив српски домаћин. Није волео Турке, био је велики родољуб и зналац руковања свакојаким оружјем. Одмах је окупио чету поузданих мачванских момака, одметнуо се у устанике и почео да препречује друмове и пролазе, онемогућавајући кретање локалним Турцима.

Био један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка, познат и под именом Змај од Ноћаја. Истакао се у бојевима на Мишару (где је изазвао и победио турског јунака Мусу Сарајлију) и на Салашу. У борби на Главици преко Дрине је спасао Цинцар Јанка. Остао је запамћен у народној епској пјесми „Змај од Ноћаја“. Био је познат и као добар говорник, а о томе говоре и Карађорђеве речи: Ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи.

Убијен је у Зворнику јуна 1815,^[1] где је и сахрањен.^[2] Сматрало се да је био жртва издаје, али није сигурно чије - кнеза Милоша или сељака који су се разилазили с њим поводом дизања устанка.^[1] Соколско друштво у Богатићу је на лето 1938. одлучило да буде пренет у његову задужбину у Салашу Ноћајском,^[3] а следећег септембра му је подигнут споменик на зворничком гробљу.^[4]