Сузафон

лимени дувачки инструмент

Сузафон је лимени дувачки инструмент басовског регистра који је изумео амерички музичар чешког порекла Џон Филип Суза 1898.[1] године. Носи се преко рамена, а корпус му је високо подигнут. Производи дубоке тонове. Осим од лима, овај инструмент може да се прави и од фибергласа и тада је лакши за ношење.[2]

Сузафон
Сузафон
Други називиСузафон
Класификација
Хорнобестел-Закс систем423,232
ПроналазачЏ.В. Пепер & Џон Филип Суза
Развијен1893
Опсег
Сродни инструменти

Историја уреди

 
Сузафон се најчешће употребљава у дувачком оркестру
 
Сусафони из 1893. у Музеју музичког стваралаштва

Први сузафон је направио Џејмс Велш Пепер[3] 1893. године на захтев Џона Филипа Сузе,[4][5] који је био незадовољан хеликонима које је користио Марински бенд САД. Неки извори приписују заслуге К.Г. Кону за његову конструкцију, због првог сузафона који је направио касније 1898. године.[6] Суза је желео инструмент сличан туби који би слао звук навише и преко бенда, слично као концертна (усправна) туба. Нови инструмент је имао огромно звоно усмерено право нагоре, пре него дирекционо звоно нормалног хеликона.

Сузафон је првобитно развијен као концертни инструмент, а не за марширање. Суза је желео нови инструмент за професионални бенд који је основао након одласка из маринаца, и тај бенд је марширао само једном. Суза је углавном користио сузафоне које је направио К.Г. Кон.[7] Иако мање балансиран на телу свирача од хеликона, због великог спектакуларног звона високо у ваздуху, сузафон је задржао звук сличан туби тако што је значајно проширио отвор и грло инструмента. Његово усправно звоно довело је до тога да је инструмент назван „хватач кише”. Неке верзије овог дизајна су омогућиле да се звоно такође ротира унапред, пројектујући звук на предњи део бенда. Ова конфигурација звона остала је стандард неколико деценија и данас је стандард.

Овај инструмент се показао практичним за марширање, а до 1908. године га је усвојио Марински оркестар Сједињених Држава.[8]

Верзије са карактеристичним додатним савијањем од 90° које чине звоно окренутим ка напред развијене су почетком 1900-их. Рани сузафони су имали звона пречника 22 in-diameter (560 mm), а звона од 24 in (610 mm) су била популарна током 1920-их. Од средине 1930-их па надаље, звона за сузафоне су стандардизована на пречнику од 26 in (660 mm). Неки већи сузафони (Монстер, Гранд, Џамбо, Џајант или Гранд Џамбо, у зависности од бренда) произведени су у ограниченим количинама.

Запажени свирачи уреди

Ворен Хардинг,[9][10][11][12] 29. Председник Сједињених Држава, био је сузафонкси свирач који је свирао довољно добро да се придружи бенду који је прославио његов избор.[13]

Џини Шредер бенда DeVotchKa[14][15] свира сузафон на неколико песама бенда.

Туба Гудинг млађи (Дејмон Брајсон) свира сузафон за групу The Roots[16]

Референце уреди

  1. ^ „John Philip Sousa”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 15. 9. 2018. 
  2. ^ Ардли Нил. 2005. Енциклопедија свезнање: „Музика“. Књига-комерц: Београд. ISBN 86-7712-126-9
  3. ^ „Pepper Winston-Salem Branch Moves to New Location”. J.W. Pepper Sheet Music. J.W. Pepper & Son, Inc. Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2015. 
  4. ^ Bierley, Paul E. (2006). The Incredible Band of John Philip Sousa . University of Illinois Press. стр. 55–. ISBN 978-0-252-03147-2. 
  5. ^ The School Musician Director and Teacher. 57. Ammark Publishing Company. 1985. стр. 23. 
  6. ^ Conn's first sousaphone is now owned by the Interlochen Center for the Arts at Interlochen, Michigan. „A Sousa-phony Exposed”. University of Southern California. Архивирано из оригинала 10. 10. 2015. г. 
  7. ^ Bierley, Paul E. John Philip Sousa: American Phenomenon (Revised Edition). Alfred Music. стр. 16—. ISBN 978-1-4574-4995-6. 
  8. ^ Phillips, Harvey; Winkle, William (10. 10. 1999). The Art of Tuba and Euphonium Playing. Alfred Music. стр. 9—. ISBN 978-1-4574-0438-2. 
  9. ^ Dean, John W. (2004). Warren Harding (Kindle изд.). New York: Henry Holt and Co. ISBN 978-0-8050-6956-3. 
  10. ^ Downes, Randolph C. (1970). The Rise of Warren Gamaliel Harding, 1865–1920. Columbus, OH: Ohio University Press. ISBN 978-0-8142-0140-4. 
  11. ^ Felzenberg, Alvin S. (2010). The Leaders We Deserved (and a Few We Didn't): Rethinking the Presidential Rating Game. New York: Basic Books. ISBN 978-0-7867-2163-4. [мртва веза]
  12. ^ Ferrell, Robert H. (1996). The Strange Deaths of President Harding (Kindle изд.). Columbia, MO: University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-1202-3. 
  13. ^ Gordon, Bonnie (15. 5. 2012). „What Did Thomas Jefferson’s World Sound Like?”. Slate. Приступљено 1. 1. 2015. 
  14. ^ Frenette, Brad (7. 3. 2011). „DeVotchKa finds joy in the sadness – interview”. National Post. Архивирано из оригинала 22. 1. 2014. г. Приступљено 20. 1. 2014. „We were playing in Montreal, and Arcade Fire stopped by, back in the earlier days. We were doing this covers album and Win [Butler] recommended that we record The Last Beat of My Heart 
  15. ^ „DeVotchka”. laphil.com. април 2007. Архивирано из оригинала 9. 1. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2011. 
  16. ^ Frisby, Mann (19. 2. 2014). „'Tuba Gooding Jr.' marches from South Philly to 'Tonight Show'. Philly.com. Приступљено 27. 4. 2015. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди