Википедија

Увертира

Увертира (од франц. ouverture, lit. „отварање”) уводна је музика за неко драмско-музичко или вокално-инструментално дело,[1][2] Значајнији развој театрологије и театролошка истраживања урађена су током 20. столећа.[3] као што су били балет, опера, или ораторијум у 17. веку.[4] Током ране романтичарске ере, композитори попут Бетовена и Менделсона компоновали су увертире која су биле независна, самостално инструментална, програмска дела која су предњачила жанровима попут симфонијске песме. Они су „у почетку несумњиво били намењени извођењу на почетку програма“.[5] Увертира је музика којом композитор упознаје слушаоце о музичким догађајима које ће чути у самом делу. Увертира је састављена од најистакнутијих места музичког дела. Увертира може да буде и самостални музички облик.

Историја уреди

17. век уреди

Идеја инструменталног увода за оперу настала је током 17. века. Опера Евридика Јакопа Перија започиње кратким инструменталним риторнеллом, Монтевердијева опера Орфеј (L'Orfeo, 1607) отвара се токатом, у овом случају фанфарама за пригушене трубе. Важнији је ипак био пролог, који се састојао од отпеваног дијалога алегоријских ликова који су тако најавили теме приказаних прича.[6]

Француска увертира уреди

Као глазбени облик, француска увертира прво се појављује у дворским балетима и операма Жан-Батисте Лилија,[7] које је разрадио из сличног, дводелног облика названог Увертира, присутног у француским балетима de cour (ballet de cour) већ 1640-их.[4] Оваква француска увертира састојала се од спорог увода с истакнутим пунктираним ритмом, праћеног живахним покретом у стилу фуге. Увертира је често праћена низом плесних мелодија пре него што се застор подигне, а често би се враћала следећи Пролог да уведе акцију правилно. Овај стил увертира такође је био кориштен у енглеском опери, превашодно у опери „Дидона и Енеја” Хенрија Персела. Њен карактеристични ритмички профил и функција довели су до француског стила увертире какав је пронађен у делима каснобарокних композитора као што су Јохан Себастијан Бах, Георг Фридрих Хендл и Георг Филип Телеман. Стил се најчешће користи у прелудијима и суитама, а може се наћи и у инсценираним вокалним делима попут кантата, на пример у уводном збору Бахове кантате „Nun komm, der Heiden Heiland, BWV 61”. Хандел такође користи француски стил увертира у неким својим италијанским операма, на пример у опери „Јулије Цезар” (Giulio Cesare).[8]

Италијанска увертира уреди

У Италији је посебан облик назван „увертира” настао 1680-их, а посебно се истакнуо у операма Алесандра Скарлатиja. Ovaj se oblik proširio i celom Eвropom zamenivši francuski oblik kao standardne operскe uvertire do sredine 18. века.[9] Његов уобичајени облик налази се у три генерално хомофона става: брзи – спори – брзи. Први став обично је био у дводобној мери и у дуру. Други, спори став у ранијим примерима обично је био прилично кратак, те је најчешће био у контрастном тоналитету. Закључни, трећи став, био је плесни и најчешће с ритмовима Гига или менуета, те се вратио тоналитету почетног ставк. Како се форма развијала, први је става често укључивао елементе фанфара и попримао образац такозваног сонатинског облика (сонатни облик без тзв. проведбе), док је други став постао је проширенији и лирски.[9] Италијанске увертире често су се одвајале од њихових опера и изводиле као независне концертне композиције. У том су контексту оне постале важне у раној историји симфоније.[10]

18. век уреди

Пре 18. сека, симфонија и увертира биле су као облик готово исте, те се не би разликовале уколико би се увертире издвојиле из опера и изводиле као самостална инструментална дела, док би се симфоније изводиле пре опере као увертира.[11] Након што је opera seria (озбиљна опера) реформисана, увертира се почела увелико разликовати од симфоније, а композитори су почели драматично и емотивно да повезују садржај увертира са својим операма. Увертира би садржавала елементе саме опере, пратећи реформску идеологију којом музика и сви други елементи на позорницама служе за побољшање заплета. Типичан пример таквих увертира била је La Magnifique, аутора Андре Гретрија, у којој је музичко цитирано неколико арија.[12]

Опера 19. века уреди

У опери 19. века увертира, Vorspiel, Einleitung, Introduction или како се год још може назвати, генерално није ништа друго до музика која се одвија пре подизања застора. Vorspiel Рихарда Вагнера za оперу Лохенгрин кратки је самостални ставакутемељен на музици Грала. У италијанској опери након око 1800. „увертира” је постала позната као синфонија.[13] Фишер такође примећује да је појам Sinfonia avanti l'opera (дословно: „симфонија пре опере”) био „рани израз за синфонију која се користила за почетак опере, тј. као увертира”.[13]

Концертна увертира уреди

Почетком 19. века уреди

Иако су се до краја осамнаестог века оперне увертире већ почеле изводити као засебни ставови у концертној дворани, „концертна увертира” као самостално концертно дело независно од сценских изведби и генерално темељено на некој књижевној теми, почела се појављивати већ почетком романтизма. Карл Марија фон Вебер написао је две концертне увертире, Der Beherrscher der Geister ('Владар духова', 1811, ревизију увертира за своју недовршену оперу Rübezahl из 1805) и Jubel-Ouvertüre ('Јубиларна увертира', 1818, инкорпорирајући химну Боже, чувај краља у њеном врхунцу). Ипак, увертира Ein Sommernachtstraum Феликса Менделсона (1826) генерално се сматра првом концертном увертиром.[4] Остали Менделсонови доприноси овом облику укључују његове увертире Meeresstille und glückliche Fahrt (1828), Die Hebriden (1830; позната и као Фингалова пећина), Die schöne Melusine (Лепа Мелусина, 1834) и Ruy Blas (1839). Остале запажене ране концертне увертире компоновао је Ектор Берлиоз (нпр. Les Francs juges (1826) i Le corsaire (1828)).

Касније у 19. веку уреди

У 1850-им концертну је увертиру заменила симфонијска песма, облик који је осмислио Франц Лист у неколико дела која су започела као драматичне увертире. Разлика између два жанра била је слобода обликовања музичке форме према спољним програмским захтевима.[4] Симфонијска песма постала је преферирани облик за „напредније” композиторе, попут Сезара Франкa, Камија Сен-Санса, Рихарда Штрауса, Александара Скрјабина i Арнолда Шенберга, док су конзервативнији композитори попут Антона Рубинштајна, Чајковског, Јоханеса Брамса, Роберта Шумана и Артура Саливана остали верни увертирама.[4] У доба кад је симфонијска песма већ постала популарна, Брамс је написао своју Свечану академску увертиру (оп. 80) и Трагичну увертиру (оп. 81). Пример очитог утицаја симфонијске песме као облика на увертиру јесте Увертира 1812. Петра Иљича Чајковског (оп. 49, 1880). Његова једнако позната Ромео и Јулија такође је класификована као увертира-фантазија.

20. век уреди

У европској музици након 1900, типичан пример чињенице како увертира почиње да поприма везу с традиционалним облицима је Свечана увертира Дмитрија Шостаковича (оп. 96, 1954), подељена у два повезана дела: „Алегрето” и „Престо”.[4] Велика, велика увертира (A grand, grand overture) Малколма Арнолда (оп. 57; 1956), такође један од примера увертире 20. века, пародија је на тему увертира с прелаза 19. на 20. век компонована за велики оркестар с оргуљама, проширеном секцијом лимених дивача и обвезним деоницама за четири пушке, три Хуверова усисивача и један електрични чистач подова, а посвећена је америчком председнику Х. К. Хуверу.[14]

Референце уреди

  1. ^ „Ouverture” (на језику: engleski). Merriam Webster. Приступљено 25. 9. 2019. 
  2. ^ Здравковић, Милован (2006). Речник основних позоришних појмова. Београд: Народно позориште у Београду. стр. 119. ISBN 86-331-3072-6. 
  3. ^ Јовановић, Рашко В. (1984). Позориште и драма. Београд: Вук Караџић. стр. 125. 
  4. ^ а б в г д ђ Temperley 2001
  5. ^ Blom 1954
  6. ^ Carter i drugi
  7. ^ Waterman i Anthony 2001
  8. ^ Burrows 2012.
  9. ^ а б Fisher 2001.
  10. ^ Larue 2001.
  11. ^ Taruskin n. d.
  12. ^ Charlton i Bartlet n. d.
  13. ^ а б Fisher 1998.
  14. ^ Anon. 1957 ; Maycock 2009 ; Burton-Page nd

Литература уреди

  • Anon. 1957. "Music: Op. I for Vacuum Cleaners" Time (April 22).
  • Blom, Eric. 1954. "Overture". Grove's Dictionary of Music and Musicians, fifth edition, edited by Eric Blom. London: Macmillan Publishers; Toronto, Canada: Macmillan Publishers.
  • Burrows, Donald. 2012. Handel, second edition. Master Musicians Series. Oxford and New York: Oxford University Press.
  • Burton-Page, Piers. n.d. "Malcolm Arnold: A Grand, Grand Overture, Programme Note". Chester-Novello publisher's website (accessed 6 November 2009).
  • Carter, Tim. „Prologue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.  .
  • Charlton, David and M. Elizabeth C. Bartlet. n.d. "Grétry, André-Ernest-Modeste." Grove Music Online.Oxford Music Online. Oxford University Press, accessed March 29, 2016,http://www.oxfordmusiconline.com/subscriber/article/grove/music/43361.
  • Fisher, Stephen C. 1998. "Sinfonia". The New Grove Dictionary of Opera, four volumes, edited by Stanley Sadie. London: Macmillan Publishers, Inc. ISBN 978-0-333-73432-2..
  • Fisher, Stephen C. 2001. "Italian Overture." The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Larue, Jan. 2001. "Sinfonia 2: After 1700". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Maycock, Robert. 2009. "What's On/Programme Notes, Malcolm Arnold (1921–2006), A Grand, Grand Overture, Op. 57 (1956)" BBC Proms programme, Prom 76: Last Night of the Proms (Saturday 12 September).
  • Taruskin, Richard. n.d. Chapter 10: "Instrumental Music Lifts Off." In his Music In The Seventeenth And Eighteenth Centuries (Oxford History of Western Music). New York: Oxford University Press. Retrieved 29 March 2016.
  • Temperley, Nicholas. 2001. "Overture". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Waterman, George Gow, and James R. Anthony. 2001. "French Overture". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Barnes, Harold, "Borodin, Alexander Porfir'yevich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Bonds, Mark Evan, "Symphony: II. 19th century," The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3.
  • Brown, David, Mussorgsky: His Life and Works (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-816587-0
  • Clapham, John, ed. Stanley Sadie, "Dvořák, Antonin", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Clapham, John, ed. Stanley Sadie, "Smetana, Bedřich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Fallon, Daniel M. and Sabina Teller Ratner, ed. Stanley Sadie, "Saint-Saëns, Camille", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
  • Hepokoski, James, ed. Stanley Sadie, "Sibelius, Jean", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
  • Larue, Jan and Eugene K. Wolf, ed. Stanley Sadie, "Symphony: I. 18th century," The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3.
  • Kennedy, Michael, "Absolute Music", "Program Music" and "Symphonic Poem", The Oxford Dictionary of Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 1986, 1985). ISBN 0-19-311333-3
  • Latham, Allison, ed. Allison Latham, "Symphonie Fantastique", The Oxford Companion to Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-866212-2
  • Macdonald, Hugh, ed Stanley Sadie, "Symphonic Poem", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Macdonald, Hugh, ed. Stanley Sadie, "Transformation, thematic", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
  • Maes, Francis, tr. Arnold J. Pomerans and Erica Pomerans, A History of Russian Music: From Kamarinskaya to Babi Yar (Berkeley, Los Angeles and London: University of California Press, 2002). ISBN 0-520-21815-9
  • Mueller, Rena Charin: Liszt's "Tasso" Sketchbook: Studies in Sources and Revisions, Ph. D. dissertation, New York University 1986.
  • Murray, Michael, French Masters of the Organ: Saint-Saëns, Franck, Widor, Vierne, Dupré, Langlais, Messiaen (New Haven and London: Yale University Press, 1998).
  • Orledge, Robert, ed. Stanley Sadie, "Koechlin, Charles", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Sadie, Stanley, ed. Stanley Sadie, "Opera: I. General", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Schonberg, Harold C., The Great Conductors (New York: Simon and Schuster, 1967). Library of Congress Catalog Card Number 67-19821.
  • Searle, Humphrey, ed Stanley Sadie, "Liszt, Franz", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, First Edition (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Searle, Humphrey, ed. Alan Walker, "The Orchestral Works", Franz Liszt: The Man and His Music (New York: Taplinger Publishing Company, 1970). SBN 8008-2990-5
  • Shulstad, Reeves, ed. Kenneth Hamilton, "Liszt's symphonic poems and symphonies", The Cambridge Companion to Liszt (Cambridge and New York: Cambridge University Press, 2005). ISBN 0-521-64462-3 (paperback).
  • Spencer, Jennifer, ed. Stanley Sadie, "Lyadov, Anatol Konstantinovich", The New Grove Dictionary of Music and Musicians (London: Macmillan, 1980), 20 vols. ISBN 0-333-23111-2
  • Spencer, Piers, ed. Allison Latham, "Symphonic poem [tone-poem]", The Oxford Companion to Music (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002). ISBN 0-19-866212-2
  • Temperley, Nicholas, ed. Stanley Sadie, "Overture", The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Second Edition (London: Macmillan, 2001), 29 vols. ISBN 0-333-60800-3
  • Ulrich, Homer, Symphonic Music: Its Evolution since the Renaissance (New York: Columbia University Press, 1952).
  • Walker, Alan, Franz Liszt, Volume 2: The Weimar Years, 1848-1861 (New York: Alfred A Knopf, 1989). ISBN 0-394-52540-X

Спољашње везе уреди

 
Увертира на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Увертира&oldid=27556237”