Хаџипоповац
Хаџипоповац је београдска месна заједница и насеље настало крајем 19. века, а налази се у градској општини Палилула.
Хаџипоповац | |
|---|---|
 Панорама Хаџипоповца | |
| Административни подаци | |
| Град |  Београд |
| Општина | Палилула |
| Становништво | |
| — 2011. | 3,863 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 48′ 38″ С; 20° 28′ 57″ И / 44.81056789819074° С; 20.482442378997806° И |
  Хаџипоповац Хаџипоповац на карти Града Београда | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 011 |
| Регистарска ознака | BG |
Назив уреди
Хаџипоповац је добио назив по старој београдској породици Хаџи-Поповић која је ту имала велики земљишни посед, тачније по Николи Хаџи-Поповићу (1819 - 1902) који је био касациони судија Великог суда за време друге владавине кнеза Михаила Обреновића[1]. У оно време када су у Србији висока образовања била ретка, као син богатог оца Тасе Татарина, личног татарина (поштара) књаза Милоша, завршио два факултета: права на Великој школи у Београду и Високу школу политичких наука у Паризу. Хаџипоповац је било његово пољско добро, односно њиве, док је породица Хаџи-Поповић живела у делу Копитареве Градине, некадашње Митрополитове Баште. Њихов плац био је ограђен данашњим улицама: Јелене Ћетковић, Џорџа Вашингтона и Хиландарске.
Само порекло презимена, а тиме и назив овог дела града потиче од Николиног деде, који је био нишки поп, па је по томе Поповић, а како је био и на хаџилуку додато је испред презимена Хаџи.
Положај уреди
Налази се у близини Новог гробља и оивичен је улицама: Здравка Челара, Чарлија Чаплина, Мије Ковачевића, Рузвелтовом и Цвијићевом. У оквиру Хаџипоповца налази се Основна Школа "Ослободиоци Београда", гробље ослободилаца Београда и Јеврејско гробље.
Историја уреди
По "причању старих Палилулаца" почетком 1920-тих, овај комплекс земљишта, пространих њива и пољана, припадао је Карађорђу, који је на источном крају подигао и конак; имање је затим прешло у имовину Обреновића, па након још неколико власника, на крају га је купио Никола Хаџи-Поповић, окружни начелник у пензији.[2]
Године 1867. забележено је земљиште од 46 дана орања, као и 44,152 дана орања осталог земљишта у поседу Николе Хаџи-Поповића. Ове парцеле су несумњиво сачињавале језгро каснијег Хаџипоповца. Посед Николе Хаџи-Поповића је, иначе, био највећи од свих земљишних поседа београдских грађана 1867. године. Никола је тада поседовао и 7 коња и 2 вола.[3]
Насеље настаје 1877, у почетку долазе људи из нижих сталежа. Око 1880. овде је седам кућа, већином Банаћана, па је насеље називано Банатско село.[2]
Никола је крајем 19. века плацеве испарцелисао и продавао, те је тада почело њихово уређење и насељавање. Иако је насеље било сасвим одвојено од вароши, тј. центра града, Булбулдерским потоком (данашња Цвијићева улица), имало је компактну форму, регулисене улице, формиране блокове и јасну парцелацију.[4]
Као контраст данашњем Хаџипоповцу који је претрпан новим зградама занимљив је текст из 1886. где општина Николи не дозвољава да од њива изгради плацеве и куће у близини Новог гробља, јер се по закону не могу подизати куће на километар од гробља, већ само може посед остави у наследство.[5]
Овај спор је убрзо завршен, а прве улице понеле су назив 1896. године и то: Видина (данашња Љубе Дидића), Приморска и Бистричка.[6] Имања у овим улицама процењена су од одбора вароши Београда 1899. на педесет пари по квадратном метру, док су ради поређења, имања код Теразија процењена на 25 динара.[7] За Видину улицу се говорило да је названа по једној врло лепој девојци која је живела у крају.[2]
Никола Хаџи-Поповић оженио се млађом сестром Анастаса Јовановића (првог српског фотографа и двороуправитеља кнеза Михаила) Катарином (1828—1894) у Бечу 1851. године и кум им је био кнез Михаило Обреновић. Анастас је у својој Аутобиографији записао:
Сестру сам у Бечу удао 1851. год. за Николу Хаџи-Поповића, чиновника србског а венчала се у руској капели и мени за љубав је књаз Михаило кумовао, а стари сват беше Стева, син владике новосадског, а девер Димитрије Цехани, ондашњи (бечки) врло угледни трговац, Грг и мој добар пријатељ. Уздарје сам дао сестри ону моју кућу у Београду и још к тому 200 дуката, а доцније још 200, а мајку [Марију (1795-1879)] сам до њене смрти 1879, тј. 47 година издржавао.[8]
Никола и Катарина имали су децу: Милоша (1855-1915), Љубицу удату за Милоша Милошевића и Милицу (1860-1943) удату за Васу Димића (1854-1940), професора математике и директора Прве београдске гимназије, једног од оснивача Радикалне странке. Један од потомака Хаџи-Поповића је и Бранислав Хрњичек, фудбалер и учесник фудбалског светског првенства 1930. у Уругвају, Монтевидео.[9] Имања су и почетком 20. века део по део продавана, па тако 1917. у огласима у Београдским новинама пише:
Издаје се виноград са станом и три празна плаца за засејавање на Хаџи-Поповцу. Упитати: Хилендарска 21.
Тада су почела већа насељавања Хаџипоповца. Новоподигнута школа је освећена у јануару 1923.[2], следећег месеца је отворена и поштанско-телеграфска станица. Х. је у то време описиван као "прилично забачен део Београда, који живи једним засебним животом".[10] Тада је овде постојала Прва столарска задруга "Југославија", једна мања фабрика намештаја и столарије.[11]
Галерија уреди
Референце уреди
- ^ Календар са шематизмом Књажевства Србије, 1862-1864, 1865
- ^ а б в г "Политика", 22. јан. 1923, стр. 4
- ^ Белешке о београдском Хаџипоповцу и породици Хаџипоповић – Породично порекло
- ^ Вуксановић-Мацура, Злата (2012). Живот на ивици: становање сиротиње у Београду 1919 - 1941. Beograd: Onion art. стр. 209.
- ^ Београдске општинске новине, 1.3.1887, страна 2.
- ^ Београдске општинске новине, 21. 1. 1896. страна 1. и 2.
- ^ Београдске општинске новине, 28.11.1899. страна 5. и 6.
- ^ Никић, Љубомир (1956). Аутобиографија Анастаса Јовановића. Београд: Годишњак Музеја града Београда, III.
- ^ Димић, Давид. „Породица Хаџи-Поповић”. Архивирано из оригинала 01. 10. 2020. г.
- ^ "Политика", 24. феб. 1923, стр. 5 (пошта) и стр. 4 ("Љубавна трагедија")
- ^ "Илустровани лист", бр. 9; 1 - 8. март 1923, стр. 15