Википедија

Хермес

древни грчки бог граница, путева, трговаца, лукавости и лопова

Хермес (грч. Ἑρμῆς) је бог трговине и прорицања, гласник богова и пратилац душа у древној грчкој религији и митологији и најмлађи од дванаест олимпијских богова.[2] Био је син Зевса и Маје, једне од Плејада, коју је красила изузетна лепота. Још од малих ногу, видело се да ће бити лукав и довитљив бог, јер иако је још био у пеленама, успео је да свом брату Аполону украде стадо бикова, које је успео тако вешто да сакрије да је Аполон морао да искористи све своје пророчанске способности, и своја познанства, да би их нашао. Хермес се сматра богом трговине, лоповлука и гласником богова.[3][4] На сандалама и шлему, које је носио, имао је крила, и увек је држао палицу - кадуцеј. Поред тога што је првенствено био Зевсов гласник, односећи и доносећи поруке по Зевсовом налогу, био је и пратилац душа које је одводио у Хад, али и гласник Хада и Персефоне.[5][6]

Хермес
Скулптура Хермеса
Лични подаци
ПребивалиштеОлимп
Породица
ПотомствоПан, Абдер, Тиха, Аутолик
РодитељиЗевс и Маја
ПородицаЕак, Афродита, Аполон, Ареј, Артемида, Атина, Дионис, Илитија, Енјо, Хеба, Хелена, Хефест, Херакле, Миној, Персефона, Персеј, Музе

Често се у записима спомиње као неко ко помаже херојима и уплетен је у догађаје који захтевају разборитост и лукавство.

Хермес је имао много деце, а нека од њих су: Миртил од Климене, Полиб од Хтонофиле и Аутолик (Одисејев деда), од Филониде. Као његови синови спомињу се и Пан, Арпалик, Абдер и др.[7]

У миту је Хермес функционисао као изасланик и гласник богова,[8] а често је представљан као Зевсов и Мајин син. Сматрају га „божанским преварантом“,[9] за шта Хомер нуди најпопуларнији извештај у својој Химни Хермесу.[10]

Његови атрибути и симболи укључују херму, петла, корњачу, торбу или торбицу, таларију (крилате сандале) и крилати шлем, као и палму, козу, број четири, неколико врста риба и тамјан.[11] Међутим, његов главни симбол је кадуцеј, крилати штап испреплетен са две змије које се спајају и резбаријама других богова.[12] Његови атрибути су раније утицали на ранијег етрурског бога Турмса, име позајмљено од грчког „херма“.[13]

Касније је добио и наставак испред имена, Аргофоније, након што је убио дива Аргуса.

У римској митологији Хермес је био познат као Меркур,[14] име изведено од латинског merx, што значи „роба“ и представља место порекла речи mercator (трговац) и commerce (трговина).[15]

Име и порекло уреди

Најранији облик имена Хермес је микенски грчки *hermāhās,[16] написан 𐀁𐀔𐁀 e-ma-a2 (e-ma-ha) у линеарном Б слоговном писму.[17] Већина научника изводи „Хермес“ из грчког herma,[18] „камена гомила“.[19]

Сама етимологија ερμα је непозната, али вероватно није протоиндоевропска реч.[16] Р. С. П. Бикс одбацује везу са herma и сугерише предгрчко порекло.[16] Међутим, камена етимологија је такође повезана са индоевропским *ser- („везивати, саставити“). Научна спекулација да „Хермес“ потиче из примитивнијег облика који значи „једна cairn“ (хумка) је оспорена.[20] Други научници су претпоставили да је Хермес можда сродник ведске речи Sarama.[21][22]

Вероватно је да је Хермес предхеленски бог, иако тачно порекло његовог богослужења и његова првобитна природа остају нејасни. Фротингам је сматрао да је овај бог постојао као месопотамски бог-змија, сличан или идентичан Нингишзиди, богу који је служио као посредник између људи и божанства, посебно Иштар, и који је у уметности приказан у облику кадуцеја.[23][24] Анђело (1997) сматра да је Хермес заснован на архетипу египатског бога Тота.[25] Апсорбирање („комбиновање“) Хермесових атрибута са Тотовим се развило након Хомера код Грка и Римљана; Херодот је први идентификовао грчког бога са египатским (Хермополис), Плутарх и Диодор такође, мада је Платон сматрао да су ти богови нису слични (Фридландер 1992).[26][27]

Његов култ успостављен је у Грчкој у удаљеним регионима, што га је вероватно првобитно учинило богом природе, пољопривредника и пастира. Такође је могуће да је он од почетка био божанство са шаманским атрибутима везаним за прорицање, помирење, магију, жртве и иницијацију и контакт са другим нивоима постојања, улогу посредника између света видљивог и невидљивог.[28] Према теорији која је добила знатна научна признања, Хермес је настао као облик бога Пана, који је идентификован као рефлексија прото-индоевропског пастирског бога *Péh2usōn,[29][30] у његовом аспекту као бог граничних ознака. Касније је епитет заменио само оригинално име и Хермес је преузео улогу бога гласника, путника и граница, које су првобитно припадале Пану, док је сам Пан и даље поштован под својим именом у рустикалнијем аспекту, као бог дивљине у релативно изолованом планинском пределу Аркадије. У каснијим митовима, након што је култ Пана поново уведен у Атику, говорило се да је Пан Хермесов син.[30][31]

Хермесово потомство уреди

Пан уреди

Пан бог сатир. Син Хермеса и нимфе Дриопе. Био је бог природе, пастира и стада. У Хомеровој химни Пану, Панова мајка бежи у страху због свог новорођеног козоликог сина.

Абдер уреди

Абдер, Хераклов пријатељ. Растргнут од стране дивљих коња краља Диомеда које је добио на чување од стране Хераклеа

Тиха уреди

(на лат. Fortuna) богиња случајности и среће, једна од богиња судбине. Ћерка Хермеса и Афродите.

Аутолик уреди

Деда великог јунака Одисеја. Као мајка верује се да је Хиона.

Референце уреди

  1. ^ Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04. 
  2. ^ Burkert 1985, стр. 158
  3. ^ Powell 2015, стр. 177–190
  4. ^ Lay, p. 3.
  5. ^ Powell, стр. 179, 295
  6. ^ Burkert 1985, стр. 157–158
  7. ^ „Хермес”. Хрватска енциклопедија. Приступљено 25. 1. 2018. 
  8. ^ Burkert 1985, стр. 158 Iris has a similar role as divine messenger.
  9. ^ Burkert 1985, стр. 156
  10. ^ Homer, 1–512, as cited in Powell, pp. 179–189
  11. ^ Austin, M. Hellenistic world from Alexander to the Roman conquest: a selection of ancient sources in translation. Cambridge University Press, 2006. p. 137.
  12. ^ The Latin word cādūceus is an adaptation of the Greek κηρύκειον kērukeion, meaning "herald's wand (or staff)", deriving from κῆρυξ kērux, meaning "messenger, herald, envoy". Liddell and Scott, Greek-English Lexicon; Stuart L. Tyson, "The Caduceus", The Scientific Monthly, 34.6 (1932:492–98), p. 493.
  13. ^ Combet-Farnoux, Bernard (1980). "Turms étrusque et la fonction de « minister » de l'Hermès italique". Mercure romain: Le culte public de Mercure et la fonction mercantile à Rome de la République archaïque à l'époque augustéenne. École française de Rome. pp. 171–217.
  14. ^ Bullfinch's Mythology (1978), Crown Publishers, p. 926.
  15. ^ Powell, стр. 178
  16. ^ а б в Beekes, R.S.P. (2010). Etymological Dictionary of Greek . With the assistance of Lucien van Beek. Leiden, Boston: Brill. стр. 461–2. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  17. ^ Gulizio, Joann, Hermes and e-m-a2 (PDF), University of Texas, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 10. 2013. г., Приступљено 26. 11. 2011 
  18. ^ Greek History and the Gods. Grand Valley State University (Michigan). 
  19. ^ Powell, стр. 177
  20. ^ Davies, Anna Morpurgo & Duhoux, Yves. Linear B: a 1984 survey. Peeters Publishers, 1985, p. 136.
  21. ^ Larousse Encyclopedia of Mythology, ed. Félix Guirand & Robert Graves, Hamlyn, 1968, p. 123.
  22. ^ Debroy, Bibek (2008). Sarama and her Children: The Dog in the Indian Myth. Penguin Books India. стр. 77. ISBN 978-0-14-306470-1. 
  23. ^ Frothingham, A. L. (1916). „Babylonian Origin of Hermes the Snake-God, and of the Caduceus I”. American Journal of Archaeology. 20 (2): 175—211. JSTOR 497115. doi:10.2307/497115. 
  24. ^ Radulovi, Ifigenija; Vukadinovi, Snežana; Smirnovbrki, Aleksandra – Hermes the Transformer Ágora. Estudos Clássicos em debate, núm. 17, 2015, pp. 45–62 Universidade de Aveiro. Aveiro, Portugal. [1] (PDF link)
  25. ^ Clarkson, Petrūska (1998). Counselling Psychology: Integrating Theory, Research, and Supervised Practice. Psychology Press. стр. 24. ISBN 978-0-415-14523-7. 
  26. ^ Friedlander, Walter J. (1992). The Golden Wand of Medicine: A History of the Caduceus Symbol in Medicine. ABC-CLIO. стр. 69. ISBN 978-0-313-28023-8. .
  27. ^ Derrida, Jacques (2004). Dissemination. A&C Black. стр. 89. ISBN 978-0-8264-7696-8. 
  28. ^ Danubian Historical Studies, 2, Akadémiai Kiadó, 1988, p. 32.
  29. ^ H. Collitz, "Wodan, Hermes und Pushan" Festskrift tillägnad Hugo Pipping pȧ Hans sextioȧrsdag den 5 November 1924 1924, pp. 574–587.
  30. ^ а б Mallory, J. P.; Adams, D.Q. (2006). The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World . Oxford, England: Oxford University Press. стр. 411 and 434. ISBN 978-0-19-929668-2. 
  31. ^ West, Martin Litchfield (2007). Indo-European Poetry and Myth (PDF). Oxford, England: Oxford University Press. стр. 281—283. ISBN 978-0-19-928075-9. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 04. 2018. г. Приступљено 23. 4. 2017. 

Литература уреди

  • Beekes, R.S.P. (2010). Etymological Dictionary of Greek . With the assistance of Lucien van Beek. Leiden, Boston: Brill. стр. 461–2. ISBN 978-90-04-17418-4. 
  • Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 296—7. ISBN 978-0-19-509539-5. Приступљено 2008-02-04. 
  • Burkert, Walter (1985). Greek Religion. Harvard University Press. ISBN 0-674-36281-0. .
  • Gantz, Timothy, Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources, Johns Hopkins University Press, 1996, Two volumes: ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1), ISBN 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
  • Hesiod, Theogony, in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, PhD in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Homer; The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Lay, M. G., James E. Vance Jr (1992). Ways of the World: A History of the World's Roads and of the Vehicles That Used Them. Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2691-4. .
  • Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918. Online version at the Perseus Digital Library.
  • Allan, Arlene. 2018. Hermes. Gods and Heroes of the Ancient World. London; New York: Routledge.
  • Baudy, Gerhard, and Anne Ley. 2006. "Hermes." In Der Neue Pauly. Vol 5. Edited by Hubert Cancik and Helmuth Schneider. Stuttgart, and Weimar, Germany: Verlag J. B. Metzler.
  • Bungard, Christopher. 2011. "Lies, Lyres, and Laughter: Surplus Potential in the Homeric Hymn to Hermes." Arethusa 44.2: 143–165.
  • Bungard, Christopher. 2012. "Reconsidering Zeus' Order: The Reconciliation of Apollo and Hermes." The Classical World 105.4: 433–469.
  • Fowden, Garth. 1993. The Egyptian Hermes. A Historical Approach to the Late Pagan Mind. Princeton, NJ: Princeton University Press.
  • Johnston, Sarah Iles. 2002. "Myth, Festival, and Poet: The Homeric Hymn to Hermes and its Performative Context." Classical Philology 97:109–132.
  • Kessler-Dimini, Elizabeth. 2008. "Tradition and Transmission: Hermes Kourotrophos in Nea Paphos, Cyprus." In Antiquity in Antiquity: Jewish and Christian Pasts in the Greco-Roman World. Edited by Gregg Gardner and K. L. Osterloh, 255–285. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck.
  • Russo, Joseph. 2000. "Athena and Hermes in Early Greek Poetry: Doubling and Complementarity." In Poesia e religione in Grecia. Studi in onore di G. Aurelio Privitera. Vol. 2. Edited by Maria Cannatà Ferra and S. Grandolini, 595–603. Perugia, Italy: Edizioni Scientifiche Italiane.
  • Schachter, Albert. 1986. Cults of Boiotia. Vol. 2, Heracles to Poseidon. London: Institute of Classical Studies.
  • Thomas, Oliver. 2010. "Ancient Greek Awareness of Child Language Acquisition". Glotta 86: 185–223.
  • van Bladel, Kevin. 2009. The Arabic Hermes: From Pagan Sage to Prophet of Science. Oxford Studies in Late Antiquity. Oxford/New York: Oxford University Press.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хермес&oldid=27548072”