Црква Светог Ахилија у Ариљу
- За цркву посвећену истом свецу у Преспи, погледајте чланак црква Светог Ахилија.
Црква Светог Ахилија је смештена на узвишењу у средишту данашњег Ариља и задужбина је краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282—1316) са краја XIII века. Има основу једнобродне грађевине са нартексом и егзонартексом, а подигнута је у Рашком стилу, у коме јединствена по својим витким, издуженим пропроцијама и фасадама рашчлањеним пиластрима и слепим аркадама.[1]
| Црква Светог Ахилија | |
|---|---|
.jpg) Поглед на цркву Светог Ахилија | |
| Опште информације | |
| Место | Ариље |
| Општина | Општина Ариље |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | утврђени манастир (данас црква) |
| Време настанка | XIII век |
| Тип културног добра | Споменик културе од изузетног значаја |
| Власник | Република Србија |
Израда фрескописа је завршена 1296. године и израђен је традицијама монументалног стила српског фрескосликарства XIII века, а у њему се истичу портрети самог Драгутина, затим његове супруге Каталине и њихових синова (Урошиц и Владислав), као и његовог брата, краља Милутина (1282—1321). Манастир је постојао и пре Драгутиновог доба, а у њему је од 1219. године било седиште моравичких епископа и потоњих митрополита, који су се понекад називали и ариљским.[2]
Сам локалитет је можда постојао још од доба цара Самуила (976—1014), који је у част светом Ахилију подигао велики храм у својој престоници Преспи, на острву Светог Ахилија, где се налазило и првобитно средиште Самуилове Преспанске архиепископије. Драгутинов манастир је био архијерејско седиште и 1433. године, а 1650. године се помиње као запустео. Крајем XIX века у цркви се налазио празан гроб светог Ахилија, а српски родослови наводе да је у њој био сахрањен и Драгутинов син Урошиц, из чијих моштију је текло миро.[2]
Конзерваторски радови на цркви су окончани 1996. године, а сама грађевина се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја.[3][1]
Галерија уреди
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Грађевина уреди
Црква светог Ахилија је подигнута на остацима манастирске цркве у којој је било седиште Моравичке епархије од 1219. године. Црква има основу једнобродне грађевине, над којом се уздиже купола, са нартексом и нешто касније дограђеним егзонартекс, тако по основи одговара црквама Рашког стила, развијене основе. Олтарски део јој је троделан, певнице имају правоугаону основу, а поједина архитектонска решења је чине јединственом међу црквама Рашког стила. Сама купола има шест прозора, што је редак случај код српских цркава.[4]
Сликарство уреди
Према натпису очуваном у цркви, њен живопис је завршен 1296. године и надовезује се на тзв. златни век српског сликарства, који свој врхунац достиже сликарством Сопоћана (1263—1268). Данас је у делимично очуван, највише у нартексу, у нешто мањој мери у наосу, док су у егзонартексу очувани само мали фрагменти.
У првој зони фрескописа у наосу приказани су, у стојећем положају, свеци из династије Немањића са српским епископима и архиепископима, као својеврсна потврда јединства државе и цркве у Немањићкој Србији.[1] Изнад њих су приказане сцене из живота Пресвете Богородице, Велики празници и Христова страдања. Ђаконикон је украшен призорима из живота светог Николе, док су у апсиди представљене евхаристичке теме.
Ктиторски портрет краља Драгутина са моделом цркве, налази се у доњој зони нартекса. У истом нивоу се налазе и портрети његовог брата, супруге и синова, док су изнад њих приказани васељенски сабори и теме из Старог завета.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в „Црква Св. Ахилија — Споменици културе у Србији”. САНУ.
- ^ а б Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци.
- ^ „Споменици културе од изузетног значаја“ Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2008) (Министарство културе Републике Србије) (језик: српски)
- ^ Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд.
Литература уреди
- Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци.
- Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Чанак-Медић, Миленка (2002). Свети Ахилије у Ариљу. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 86-80879-21-5.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Суботин-Голубовић, Татјана (1987). „Култ светог Ахилија Лариског”. Зборник радова Византолошког института. 26: 21—33.
- Суботин-Голубовић, Татјана (1993). „Ахилије-Архилије, или о мишљењу култова”. Богородица Градачка у историји српског народа. Чачак: Народни музеј. стр. 7—46.
- Суботин-Голубовић, Татјана (2002). „Словенски преписи службе св. Ахилију и њихови грчки узори”. Свети Ахилије у Ариљу: Историја, уметност. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 29—34.
- Суботин-Голубовић, Татјана (2006). „Још један препис српске службе Св. Ахилију”. Црквене студије. 3: 245—257.
