Википедија

Шуго

Шуго (јап. 守護, у преводу војни гувернер, заштитник или заповедник) је јапанска титула која означава војног управника провинције у средњовековном Јапану. Ова титула настала је у време шогуната Камакура (1185-1333) и постојала је све до краја шогуната Ашикага (1338-1573). Сваки војни гувернер именовао је једног или више заменика, који су носили титулу шугодаи (јап. 守護代), из редова локалне провинцијске властеле.[1]

Овлашћења и функције уреди

Период Камакура (1185—1333) уреди

За разлику од цивилних управника провинција (кокуга) које је постављао царски двор, и који су управљали провинцијским чиновницима и финансијама (укључујући сакупљање пореза и расподелу земљишних поседа), војне гувернере постављао је шогун. Функција шуго-а није била у потпуности развијена под Камакура бакуфу-ом (1185—1333). У провинцијама су цивилни гувернери (кокуга) и њихови службеници и даље обезбеђивали апарат администрације и судства, а осим Кантоа, ови чиновници остали су одговорни цивилним званичницима са седиштем у Кјоту. Како је моћ ове цивилне власти слабила, потреба за већим утицајем бакуфу у провинцијама постала је очигледна. Ово јачање шогунове власти у провинцијама било је извршено преко јачања власти шуго-а. Под шогунатом Камакура, шуго је имао три специфичне функције:

  • уписивање вазала бакуфу за стражу у Кјоту и Камакури,
  • сузбијање тешких злочина попут убиства и пиратерије, и
  • кажњавање издаје.[1]

У време мира власт шугоа сводила се углавном на регрутовање људи за стражарску службу и сузбијање криминала вршењем полицијске службе у случају побуне, убиства, провале, пљачке, разбојништва и пиратерије.[2]

Период Муромачи (1336—1573) уреди

Године 1346. Муромачи (Ашикага) бакуфу је додао два важнија овлашћења. Прво је било сузбијање незаконите сече усева - омиљени чин разбојничких банди. Друго, у практичном смислу шуго је добио право конфискације или прерасподеле права на земљиште по наређењу бакуфу-а. Заједно, ове законске одредбе дале су шуго-у право да врши главна судска и фискална овлашћења која су до тада вршили органи централне власти.[1]

Шогуни из породице Ашикага настојали су да учврсте власт над провинцијама дајући положај шуго-а својим рођацима и најоданијим вазалима. Тако је једна породица често држала власт над више провинција. Око 1400. када је моћ шогуната Ашикага била на врхунцу, најважније гувернерске породице у сродству са династијом Ашикага биле су:

Тако су 23 од укупно 66 провинција Јапана биле под управом шогунових рођака, а провинција Јамаширо била је под директном управом бакуфу-а. Из прве три најмоћније гувернерске породице (Хосокава, Хатекајама и Ишики) на смену су бирани заменици шогуна или регенти (канреи), који су вршили извршну власт у шогуновој влади (бакуфу). Још 20 провинција било је под управом породица најоданијих вазала прве тројице шогуна Ашикага:

На острву Кјушу, титуле гувернера додељене су локалним властелинским породицама које су подржале Ашикага Такауџија у грађанском рату за преузимање власти (1336):

У целини гледано, војни гувернери из периода Муромачи имали су далеко већу власт од оних из периода Камакура, који су делили власт са цивилним гувернерима које је постављао двор. У периоду Муромачи положај цивилног гувернера био је укинут, са ретким изузецима (провинције Хида и Исе). Неколико провинција (Бинго, Изуми, Оми, Кага, Тотоми, Суруга и Хитачи) било је подељено на два шугоа, по један за сваку половину.[2]

Шугои периода Муромачи си и званично добили разна овлашћења која шугои периода Камакура нису имали, као што је

  • решавање земљишних спорова,
  • спровођење пресуда,
  • додељивање пореских прихода (тзв. ханзеи, дословно полу-порез, јер је половина прихода од земљишта - порез у пиринчу познат као ненгу - ишла власнику имања, а половина ратнику који је уживао ханзеи),
  • сакупљање пореза на земљиште (тзв. тансен), који се плаћао у пиринчу,
  • сакупљање пореза за своје потребе (тзв. шуго тансен), од средине 15. века. Ова два пореза обухватала су земљу сељака, кокуџина, аристократије и храмова. Само су царски поседи и поседи регената (канреи) били изузети.
  • право на кулук (бесплатни рад) од локалних сељака,
  • право на коришћење покретне имовине и стоке сељака, нарочито коња и бродова, у случају потребе. У случају рата, одузети коњи и бродови често би били изгубљени.[2]

Све већа моћ и самосталност гувенера у провинцијама на крају је довела до грађанског рата и распада централне власти шогуната Муромачи. Онински рат (1467-1477) започео је као сукоб гувернерских породица Хосокава и Јамана у самом Кјоту и убрзо захватио готово цео Јапан.

Опадање уреди

Моћ војних гувернера почела је да опада са опадањем централне власти и утицаја шогуната Ашикага у провинцијама за време и после Онинског рата (1467-1477). У периоду анархије и грађанског рата познатом као Сенгоку (1467-1600), неки провинцијски гувернери су се осамосталили и постали феудални господари (такозвани шуго даимјо - клан Такеда у провинцији Каи), а неке су збацили њихови заменици (клан Ода збацио је гувернера Шибу у Оварију 1552), локални великаши (Саито Досан збацио је гувернера Токија у провинцији Мино 1544) или устанци сељака (Ико-ики у провинцији Кага 1488). До 1550. већина провинцијских гувернера били су само марионете локалних великаша, који су преко њих остваривали легитимитет и вршили стварну власт у провинцијама у њихово име.

Референце уреди

  1. ^ а б в г д The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 194—198. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  2. ^ а б в The Cambridge history of Japan. 3. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 235—250. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  3. ^ The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 302—308. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шуго&oldid=27053951”