Абул-Фатх Абдурахман Хазини
Абул-Фатх Абдурахман Хазини чувени је астроном, физичар, механичар, математичар и дизајнер иновативних научних инструмената. Рођен је у Мерву и у том граду провео је прве године живота, активно се укључујући у рад научних институција које су деловале под покровитељством селџучке монархије. Живео је почетком XII века.
Дела о астрономији уреди
Резултате својих опсерваторијских подухвата Хазини је углавном представљао у истраживачком хороскопу који је назвао Султанским аутентичним хороскопом. Историчари су то чувено дело називали и скраћеним називом Султански хороскоп или Синџиријева универзална историја. Хазини је 1131. године написао и сажети приказ свог хороскопа.[1]:пп. 232.
Дела о физици и механици уреди
Његово најславније дело јесте Мизан ал-хикма [Мера мудрости] које је о механици и техничким дисциплинама написао око 1121. године. Хазини је у том грандиозном делу, у виду опсежних математичких и геометријских анализа, детаљно писао о хидраулици и статици флуида, као и о својим иновативним идејама о центрима масе физичких система и тела, о њиховој равнотежи и специфичним тежинама, те и о дизалицама, вагама, хронометрима и о начинима њихове израде и примене. Уз своја теоријска објашњења Хазини је приложио и бројне слике и моделе, што указује на бриљантан напредак инжењерских дисциплина у тадашњем исламском свету.[2]
Хазини у тој књизи, у оквиру осам научних есеја, детаљно разјашњава историјски ток развоја иновативног инжењерства кад је реч о изради разних инструмената који се употребљавају у наукама. Тим поводом, он спомиње и учења славних мислилаца попут Сабита ибн Куре и Омера Хајама, која су значајно допринела развоју научно-техничких дисциплина у исламу.[3]
Хазинијеви доприноси уреди
Хазини је допринео многоструко више развоју студије о статици флуида у поређењу са резултатима Ибн Хејсамових и Бирунијевих истраживања. Он је ту област студирао упоредо са осталим гранама механике и инжењерских дисциплина и због тога је могао да обрати посебну пажњу на концепцију и примену центра масе приликом креирања нових прецизних вага. Његов бриљантан научни труд представљао је увод у велики број успеха и достигнућа Абул-Иза Џазарија. Према томе, Хазини је био изврстан познавалац такозване традиционалне науке о теразијама и балансу (илм ал-мизан).
У свом референтном делу Мизан ал-хикма [Мера мудрости] – које заиста представља најпотпуније дело у тој дисциплини – Хазини се каткада осврће и на научна прегнућа ранијих муслиманских мислилаца, попут Разија, Бирунија и Хајама. Он у једном делу своје књиге дескриптивно разјашњава карактеристике справе коју је, како тврди, Бируни користио приликом мерења специфичне тежине физичких тела. Истина, Бируни нам у својим научним делима није указао на методу којом је рачунао поменуте мере и тежине. Италијански историчар Алдо Мијели у својој књизи објавио је табелу која садржи прецизне Бирунијеве и Хазинијеве резултате мерења специфичних тежина неколико физичких тела. Он је поменуте мере упоредио са модерним достигнућима савремених научника. Наиме, према мишљењу овог италијанског истраживача, Хазинијево научно умеће најприметније је у његовим опсежним коментарима и објашњењима које је понудио у вези са балансима, центрима масе физичких тела и универзалним методама употребе разних облика ваге приликом мерења специфичних/јединичних тежина тела која у себи садрже две или више различитих компоненти.
Када говоримо о специфичним/јединичним тежинама, историчари науке убрајају Хазинија међу пионирске мислиоце који су успели да прецизно измере специфичну тежину течности и композитних материјала. Притом треба имати на уму да Хазини подробно говори и о вискозности флуида и тврди да проток течности, као и кретање тела кроз течност, јасно зависи од њеног вискозног отпора. Његову теорију је касније потврдио и Фахрудин Рази, који је на други начин показао да величина силе због вискозности одређене течности није иста у различитим флуидима. Другим речима, брзина кретања тела у одређеној течности зависи од вискозности те течности.
Осим тога, Хазини је прецизно указао и на утицај атмосферског притиска на специфичну тежину различитих материја, неколико векова пре сличних научних изјава Евангелисте Торичелија (Евангелиста Торицелли, 1608–1647), Блеза Паскала (Блаисе Пасцал, 1623–1662) и Роберта Бојла (Роберт Боyле, 1627–1691). Такође, овај муслимански механичар је успешно генерализовао Архимедов закон о флуидима и употребио га и у случају гасова.
Од његових других научних теорија можемо издвојити и теорију о статици и разним научним дисциплинама које се с њом повезују, у оквиру којих Хазини најпре утврђује Бирунијеву визију о гравитацији и потом тврди да разлика гравитационе силе у разним местима умногоме зависи од раздаљине између одређеног материјалног тела и центра земаљске кугле.[4]
