Алесандро Барико
Алесандро Барико (итал. Alessandro Baricco; 25. јануар 1958, Торино[1]) је популарни италијански новелиста, сценариста, књижевни и музички критичар, новинар, пијаниста, режисер и есејиста. Његова дела су преведена на више језика. Написао је једанаест романа, три есеја и неколико сценарија за позориште. Његови новински чланци објављени су под називом Барнум, Барнум 2 и Next.
| Алесандро Барико | |
|---|---|
 Алесандро Барико | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. јануар 1958. |
| Место рођења | Торино, Италија |
Биографија уреди
Након завршених студија из филозофије са Ђанијем Ватимом, објављује неколико есеја о критици у музици: Геније у бекству, Хегелова душа и краве из Висконсина у којима повезује музику и модернизам. Страст према класичној музици пренели су му родитељи, а знање на овом пољу плод је његовог самосталног истраживања. Такође, дипломирао је на консерваторијуму на одсеку за клавир. Његова прва књига Замкови гнева доноси му европска признања а Свила - светску славу, као и Пијаниста и Цитy.[2] У кратком, али ефектном роману СвилаБарико свог јунака, трговца свиленим бубама спроводи кроз зачуђујуће авантуре на путу од Европе до Јапана.[3] Као музички критичар даје свој допринос у дневним новинама la Repubblica и la Stampa. Између маја и октобара 2006. године објавио је серију чланака у листу Република у којима је критички приказао однос према феномену глобализације.[4]
Такође, као глумац се опробао у филму Il cielo è sempre più blu, а 2008. режира и филм Lezione 21. Свака од Барикових књига садржи неке заједничке карактеристике: богате имагинације, необичне ликове и судбине. Оно што Барика чини истински другачијим је својеврстан начин приповедања у коме је реченица час изломљена час дугачка, богата поетским сликама.[5] Алесандро себе види као занатлију који ради, размишља, посматра, осећа тежину и чврстину дела. Писање је дуготрајан процес кроз који се исказује енергија, лепота, таленат.[6] Године 2014. учествовао је на Дубровачким летњим играма у оквиру програма Писци на Играма где је био представљен његов роман Океан море са цитатом Песак докле ти око сеже.[7] Пише топло, с истанчаним осећајем за патњу, усамљеност и тугу. Лирски лако описује посебна стања духа, промене и сумњу кроз богату игру речи и стилова, али и кроз благу иронију и шалу.[8]
Библиографија уреди
Алесандро Барико имазначајну библиографију током свог надахнутог писања.[9]
Романи уреди
- Замкови гнева (итал. Castelli di rabbia), 1991.
- Океан море (итал. Oceano mare), 1993.
- Свила (итал. Seta), 1996.
- „City“, 1999.
- „Без крви“(итал. Senza sangue), 2002.
- „Хомер, Илијада“,(итал. Omero, Iliade), 2004.
- „Ова прича“, (итал. Questa storia), 2005.
- „Емаус“ (итал. Emmaus), 2009.
- La storia di Don Giovanni, 2010.
- Mr Gwyn, 2011.
- Tre volte all'alba, 2012.
Есеји уреди
- „Геније у бекству“ (итал. Il genio in fuga), 1988.
- „Хегелова душа и краве из Висконсина“ (итал. L'anima di Hegel e le mucche del Wisconsin), 1992.
- „Неxт“, 2002.
- „Варвари“ (итал. I Barbari), 2006.
Сценарија за позориште уреди
Референце уреди
- ^ Alessandro Baricco - Authors - Random Hous
- ^ „Alesandro Bariko: Pisanje je samo životinjski instinkt”. Blic. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ „Alesandro Bariko: Svila”. Klub knjige. Архивирано из оригинала 03. 02. 2020. г. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ „Varvari - Ogled o preobražaju”. Časopis Vino. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ Vrbavac, Jasmina (2007). Tri i po: kritike. Zrenjanin, Novi Sad: Agora. стр. 54—55.
- ^ „Savremeni pisci: Alesandro Bariko”. RTS. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ „Alesandro Bariko na Dubrovačkim letnjim igrama”. Blic. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ „Italijanska priča: Alesandro Bariko”. Portal mladi. Приступљено 3. 2. 2020.
- ^ „List of Books by Alessandro Baricco”. Paperbackswap. Приступљено 3. 2. 2020.