Израз Далматинци у најширем смислу означава све становнике, односно особе родом из Далмације. У ужем смислу се под тим подразумијевају особе које припадност Далмацији сматрају дијелом свог идентитета, било као припадници посебне подскупине у оквиру шире хрватске или српске нације, било као засебну етничку скупину.

Концепт Далматинаца као посебне нације је био један од темеља политичког програма Аутономашке странке у Далмацији у 19. вијеку. Њени поборници су се противили уједињењу Краљевине Далмације с Хрватском. Осим веће изложености италијанском језику и култури, Далматинци нису дијелили исти идентитет с Хрватима, нити је језик био исти.

У другој половини 19. вијека осим далматинског идентитета, почињу се појављујивати српски, а затим и хрватски идентитет међу Далматинцима католицима, док је у православних Далматинаца српски идентитет био потврђен.

Иако су Срби католичке вјероисповијести били значајни, како у Дубровнику и на просторима некадашње Дубровачке Републике, тако и у Далмацији, као алтернативни и супротстављени концепт јавља се хрватска национална идеја која је била потпомогнута од стране Римокатоличке цркве и њеног свештенства. Главна матрица која се понављала је да Далматинци католици треба да се приклоне Хрватима, управо због вјере, јер су Срби већином православне вјероиповијести. У почетку то није наишло на већи одјек, но временом уз пропаганду, а касније и силу и политичку подршку праваша оличену у лику и дјелу Анте Старчевића који је и сам био српскога поријекла (родитељи су му били покатоличени Срби)[1] [2] Далматинцима је наметана хрватска национална свијест.

У току Првог, а нарочито у току Другог свјетског рата, за вријеме наци-фашистичке Независне Државе Хрватске потпуно је уништено католичко Српство, а над Србима уопште је извршен геноцид.

Далматинци од стране службених власти никада нису били признати као засебна етничка група. На посљедњим пописима становништва у Југославији 1991. и на пописима у Хрватској - особе које би као своју националност навеле "Далматинац" завођене су као "регионално опредијељене".

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Дубравко Јелчић, Политика и судбине: есеји, варијације и глосе о хрватским политичарима, Школска књига. Загреб: 1995. ISBN 978-953-0-60551-0. стр. 11.
  2. ^ "Дело", Београд 1. октобар 1911. године

Спољашње везеУреди