Fijaker je bečki naziv (orginalno njem. Fiaker) за регистроване (нумерисане) двопрежне кочије јавног превоза, са кочијашем, које су се на тај начин разликовале од ненумерисаних Јаншки кочија (њем. Janschky-Wagen)[1] и једнопрежних (Comfortables).[2]

Термин фијакер се данас у њемачком говорном подручју још увијек користи само у Баварској и Аустрији, али и у Чешкој, Мађарској (Fiáker) и по бившој Југославији), док се по осталим њемачким земљама користи ријеч њем. Droschke.

Историја уреди

Ријеч фијакер појавила се у Бечу у 18. вијеку, она је увезена из Париза, тамо је од 1662. испред хотела у улици св. Фијакра[3] (Rue de Saint Fiacre) било стајалише кочија за најам, подузетника и трговца коњима Николаса Соважа, које су Парижани због улице назвали фијакер.[2]

У Бечу је тридесетак година касније — 1693. издана је прва лиценца за фијакер, тако да их је око 1790. већ било око 700, тад се увела и регистрација (нумерација кола), а у раздобљу зенита 18601908, било је преко 1000 по улицама.[2]

Кочијаши фијакера су често били познати особењаци, неки од њих сјајно су звиждали, а неки сјајно пјевали. Њихов годишњи бал — Fiakerball, који се одржава на Пепелницу својевремено је био велики бечки друштвени догађај, па га је овјековјечио и Рихард Штраус у опери Арабела у лику Фијакермили, љепотице с тог бала.[2]

 
Фијакери на стајалишту испред Хофбурга

Данас су фијакери само популарна туристичка атракција, нудећи неколико тура вожње по историјском центру Беча, тако да их је 1997. било 100.[2] Од 1984. и жене могу возити фијакер, а од 1998. и фијакеристи морају имати посебну возачку дозволу.[2]

Фијакери у осталим земљама уреди

Фијакери су били популарни и у свим осталим већим градовима Аустроугарске, од Прага, Будимпеште, Загреба, Сарајева, Земуна, Суботице, Петроварадина, Темишвара, Љубљане..., тако да су и данас возе туристе по Прагу и Будимпешти.

У Загребу је посљедњи фијакер као дио јавног пријевоза саобраћао све до почетка 1960-их, и уредно чекао путнике намјернике испред Главног колодвора. Његов власник био је Трњанин, коју је кућу са шталом имао поред новоизрађене градске вијећнице на данашњој Вуковарској. Он и његови коњи још су пар година одолијевали модерним временима, па су их макнули са травњака испред вијећнице, тако је нестао посљедњи загребачки фијакер. Од 1990-их појавила се жеља да се фијакери поновно појаве на загребачким улицама, али тај пут као туристичка атракција по узору на Беч, те улоге прихватио се Јосип Хабриц и возио фијакер по Горњем граду, до 2011. кад је умро.[4] Вики Гловацки је опјевао посљедњи загребачки фијакер у пјесми Задњи фијакер (композитор: Стјепан Михаљинец, стихови: Драго Бритвић), изведеној на Загребачком фестивалу 1963. године.[5]

У Новом Саду су се фијакеристи задржали све до почетка 1970-их. Сомбор је због пјесме Фијакер стари, вјероватно град чији је симбол — фијакер, али и тамо је посљедњи фијакерист Санко Милутиновић звани чича Дуца умро 2000. године.[6]

Фијакери су се као мода проширили и изван границе Аустроугарске током 19. вијека, по Србији, Бугарској, Македонији, Румунији, Русији, Турској... У Београду су слично као и у Загребу, посљедњи фијакери возили до почетка 1960-их.[7]

Фијакери су били популарни и у Скопљу, под именом — пајтон, тако да данас постоји идеја да се бар један врати у саобраћај као туристичка атракција.[8]

Извори уреди

  1. ^ Janschkywagen (na jeziku: njemački). Encyclopedia of Austria. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ Fiaker (na jeziku: енглески). Encyclopedia of Austria. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  3. ^ Saint Fiacre (na jeziku: енглески). Catholic Forum Patron Saints Index. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  4. ^ Otišao deda Joža (na jeziku: hrvatski). Večernji list. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  5. ^ Viki Glovacki – Izlozba – Variete (na jeziku: hrvatski). Muzej grada Zagreba. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  6. ^ Sećanje na čika Ducu, poslednjeg somborskog fijakeristu. kodkicoša. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  7. ^ Београд има још кочијаша. Илустрована Политика. Pristupljeno 03. 06. 2012. 
  8. ^ Наскоро пајтон во Скопје (na jeziku: makedonski). Time.mk. Pristupljeno 03. 06. 2012. 

Спољашње везе уреди