Георгиј Маљенков

Georgij Maljenkov (рус. Гео́ргий Максимилиа́нович Маленко́в; 8. јануар 1902 — 14. јануар 1988) био је совјетски политичар, де факто генерални секретар Комунистичке партије (6. март — 7. септембар 1953) и премијер Совјетског Савеза (1953—1955).

Georgij Maksimilijanovič Maljenkov
Лични подаци
Датум рођења	(1902-01-08)8. јануар 1902.
Место рођења	Orenburg, Ruska imperija
Датум смрти	14. januar 1988.(1988-01-14) (86 god.)
Место смрти	Moskva, Ruska SFSR, Sovjetski Savez
Политичка каријера
Политичка странка	Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Чин	general-lajtant SSSR-a
Мандати Generalni sekretar Centralnog komiteta KPSS 6. mart — 7. septembar 1953. Претходник Josif Staljin Наследник Nikita Hruščov Premijer Sovjetskog Saveza 6. mart 1953 — 8. februar 1955. Претходник Josif Staljin Наследник Nikolaj Bulganjin

Биографија

Младост

Георгиј Маљенков је рођен у граду Оренбургу, у Руској Империји. Његов отац је био царски официр, пореклом из данашње Македоније од кога насљеђује за Русију необично презиме. Избијање Октобарске револуције је имало велики утицај на овог младића који се већ у 17 години придружује Црвеној армији током борби с белогардијцима. Почетни ентузијазам је награђен први пут у априлу 1920. године када постаје члан комунистичке партије. У складу с приказаном верношћу новој држави током војног служења је био постављен, без обзира на то што је имао мање од 20 година, на позицију политичког комесара. Током почетка каријере он срећном околношћу упознаје Николаја Јежова, будућег шефа НКВД-а који му постаје политички спонзор у наредних 15 година. Први део живота Георгија Маљенкова завршава се напуштањем војске. На Московски технички факултет године креће 1921. и успешно га завршава 1925. године.

Тајна полиција

По завршетку факултета он почиње радити у НКВД-у под заштитом Јежова. Када започињу Стаљинове чистке у другој половини тридесетих година Маленков се активно укључује у тражењу и ликвидирању противдржавних елемената. Његов непресушни ентузијазам још из тинејџерских дана није остао непримећен, те је у време чистки учествовао на састанцима са организаторима. Веома често на тим окупљањима он се пред Стаљином чак такмичи против Берије у покушајима да нађе већи број државних непријатеља. Када његов заштитник Николај Јежов пада у задњим чисткама он није нити трепнуо него се покушава изборити да га наследи на месту шефа тајне полиције, али тадашњи државни вођа на изненађење свих одлучује прихватити политички тестамент палог шефа тајне службе који захтева да га Берија наследи. Ова кадровска одлука је заједно с ратом блокирала даља напредовања у служби све до 1946. године када напокон постаје члан Политбироа. То напредовању му се у трену учинило да је било Пирова победа пошто га савез Андреја Жданова, Стаљиновог очекиваног наследника и Берије протерује у Казахстан далеко од базе политичке моћи. Тек када је Жданов умро 1948. године Маљенков се враћа у европски део Совјетског Савеза или тачније у Лењинград где је вршио чистке крајем четрдесетих и почетком педесетих година двадесетог века. Награда за овај добро обављени посао постаје положај секретара Централног комитета Комунистичке партије 1952. године.

Битка за власт

Изненадна смрт Стаљина 5. марта 1953. године је краткотрајно бацила у расуло централну власт у Совјетском Савезу. Након смрти вође, од 10 секретара Централног комитета чак четворица су била добила отказе (међу њима и Леонид Брежњев). Током тих сплетки Маљенков је успео добити подршку свог некадашњег конкурента за чело НКВД-а Берије уз чију помоћ постаје премијер Совјетског Савеза. Само десет дана касније на новоме гласању Никита Хрушчов се изборио да се Маљенков избаци из Секретаријата Централног комитета, али до праве смене је морала да сачека септембарски пленум 1953. У ишчекивању тога догађаја Хрушчов помоћу Суслова почиње напад на Берију који ће завршити његовим затварањем и погубљењем. Уништивши тако политичку подршку Маљенкова Хрушчов је успео да се изборити за првог секретара Централног комитета септембра 1953. Тим догађајем је почело прво двовлашће у историји Совјетског Савеза између два конкурентска политичара који желе сву моћ за себе. У њиховој борби је било најгоре то што је то била борба за власт и ништа друго пошто су њих двојца имали слични поглед о будућем развоју државе која је требало да се одмакне од војне индустрије како би производила добра за добробит становништва.

Пад и након њега

Оставши без политичке базе крајем 1953. године пад Маленкова је био само питање месеца и налажења нужних разлога који ће бити понуђени као објашњење за смену. Тријумвират секретара Централног комитета у саставу Хрушчов, Суслов, Поспелов (последњи секретар је био Шаталин који подржава премијера и због чега је смењен у марту) доноси одлуку о смени Маљенкова 8. фебруара 1955, а као разлог су наведене споре реформе и пријатељство премијера с погубљеним "издајником" Беријом (погубљен је као издајник). Без обзира на ову смену Маљенков је остао члан Политбироа све до 1957. године када заједно с премијером Булганином и Молотовим учествује у покушају изгласавања неповјерења Хрушчову. Неуспех те смене због уплитања Суслова и Жукова резултује његовим избацивањем из Политбироа, а 1961. године и из Комунистичке партије. Како би му се дао посао на сигурној удаљености од будућих потенцијалних сплетки, Маљенков је послан у Казахстан на положај директора једне од тамошњих хидроелектрана. Последње године живота овај ватрени комунист је провео певајући у црквеном хору Московске катедрале. Георгиј Маљенков је умро 14. јануара 1988. године.