Германистика

Германистика је научна дисциплина која се бави проучавањем историјског развоја немачког језика и књижевности, односно германистичке филологије. Поред скандинавистике, фолклора и етнологије, главне области германистике су немачка наука о језику и немачка наука о књижевности.

Хронологија

Од краја 19. века присутна је подела на „Стару германистику“, нем. Алтгерманистик (језик и књижевност Раног доба и Средњег века) „Нову германистику“, нем. Неугерманистик (језик и књижевност Новог доба), а од средине 60-тих година 20. века издваја се и „Германистичка лингвистика“ као самостална дисциплина. Термин лингвистика, нем. Лингуистик, се у литератури углавном користи за новија проучавања језика, док се термин наука о језику, нем. Спрацхwиссенсцхафт, користи за старије периоде у проучавању језика. Неки аутори данас праве поделу и на „Домаћу германистику“, нем. Инландсгерманистик и „Страну германистику“, нем. Аусландсгерманистик, у оквиру које посебно место заузима „Немачки језик као страни“ нем. Деутсцх алс Фремдспрацхе.

Историјат

Личности које су својим прегалаштвом обележиле германистику и својим радовима довеле до њеног издвајања као посебне дисциплине су: Мартин Опиц (нем. Martin Opitz) у доба барока, Јохан Кристоф Готшед (нем. Johann Christoph Gottsched) i Gothold Efraim Lesing (нем. Gotthold Ephraim Lessing) u doba prosvetiteljstva, Johan Gotfrid Herder (нем. Johann Gottfried Herder) својим револуционарним младалачким делом „О новијој немачкој књижевности“ (Üбер дие неуере деутсцхе Литератур) из 1766/67. године. Када је истраживање језика у питању у овом периоду, треба поменути Готфрида Вилхелма Лајбница (нем. Gottfried Wilhelm Leibniz) и његов „Речник немачког језика“. Средину 19. века обележили су браћа Грим (нем. Jacob und Wilhelm Grimm) а њихов допринос германистици значајан је поред осталих радова, пре свега по обимном „Речнику немачког језика“ нем. Деутсцхес Wöртербуцх, чије се прво издање појавило 1852. године.

Германистика двадесетог века

Крајем 19. и почетком 20. века на развој германистике увелико је утицао и рад филозофа Вилхелма Дилтаја. Под његовим утицајем историчари књижевности у центар својих истраживања стављају естетско-поетолошки принцип. У време националсоцијализма, доласком Хитлера на власт, германситика је, као наука о немачком духу и бићу, у потпуности стављена у службу нове идеологије. После другог светског рата у германистици је била присутна „метода иманентна делу“, нем. wеркимманенте Метходе, коју је заговарао Емил Стајгер (нем. Emil Staiger), а која је инсистирала на проучавању дела изолованог од свих других утицаја ( као што је биографија писца, друштвена и историјска позадина итд.). Тек у време студентских протеста који су се дешавали 1968. године, долази до методолошке разноликости у германистици, које су проткане структурализмом, психоанализом итд. Германистика у ДДР-у била је у великој мери обојена социјалистичко-марксистичком идеологијом. Седамдесетих година 20. века у германистичкој науци о језику у први план долази појачано интересовање за комуникативне и прагматичне аспекте у проучавању језика, долази до развоја социолингвистике, психолингвистике, текст-лингивстике, теорије говорних чинова итд. I у германистичкој науци о књижевности јавља се мноштво методолошких приступа у изучавању књижевног дела. Треба истаћи пре свих историјско-херменеутички, историјско-социолошки, постструктуралистички, феминистички приступ, као и теорију рецепције.

Литература

• СЦХÜЛЕР Дуден : Литератур, Маннхеим. 2000. ISBN 978-3-411-05403-9. стр. 138-140.

• МЕТЗЛЕР Леxикон Спрацхе, Стуттгарт, Wеимар. 2010. ISBN 978-3-476-02335-3. стр. 236.

2. Весна Берић-Ђукић, Гордана Ристић, Синхроне основе немачког језика, Нови Сад, (2003). стр. 12–13.

• Геро вон Wилперт, Сацхwöртербуцх дер Литератур, Стуттгарт, . 2001. ISBN 978-3-520-23108-6. стр. 306.

• METZLER-Literatur-Lexikon. . Stuttgart. 1990. pp. 176-177. ISBN 978-3-476-00668-4.