Википедија

Гибони

Мали човеколики мајмуни (лат. Hylobatidae – Хилобатиди), или гибони, су породица примата.[3] Према ранијој биосистематици, ова породица је имала само један род (Hylobates), из којега су издвојена три нова, тако да се сада гибони сврставају у четири рода. Насељавају тропске и суптропске кишне шуме, од североистока Индије и јужне Кине на северу, до Индонезије (укључујући и острва Суматра, Борнео и Јава) на југу.

Гибони[1][2]
Временски распон: 8–0 Ма Касни Миоцен–Садашост
Белоруки гибони (Hylobates lar)
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Primates
Podred: Haplorhini
Infrared: Simiiformes
Parvored: Catarrhini
Natporodica: Hominoidea
Porodica: Hylobatidae
Gray, 1870
Типски род
Hylobates
Illiger, 1811
Родови
Распрострањеност у југоисточној Азији

Позиција међу хоминоидима уреди

Означавани су и као мали човеколики мајмуни, да би их разликоваки од „великих човеколиких мајмуна“, у које спадају гориле, шимпанзе и људи. Од њих се разликују по величини и лако уочљивом полном диморфизму, а по неким морфолошко-анатомским детаљима више подсећају на псетолике мајмуне (Cynomorpha) који се у енглеском језичком подручју појединачно означавају као monkey (=мајмун), док за „велике мајмуне“ или човеколике мајмуне у енглеском језику постоји посебна реч (ape, apes) која их јасно одређује. Та чињеница је много пута довела у забуну писце уџбеника на јужнославенским језицима, и последично до непотребног бркања појмова.

За разлику од „великих човеколиких мајмуна“, гибони не праве гнезда. Али, као и сви велики мајмуни, и гибони су еволуирали у безрепе форме. Такође испољавају везаност полних парова, за разлику од већине великих мајмуна. Мајстори су свог примарног начина кретања – брахијације, њихајући се са гране до гране и на удаљеностима до 15 м, при брзинама до 55 км/х. Такође могу да направе скокове дужине до 8 м, а ходају двоножно са подигнутим рукама за балансирање. Они су најбржи и најагилнији од свих становника у крошњама дрвећа – нелетећих сисара.

У зависности од врсте и пола, боја гибонског крзне варира од тамно до светло смеђе нијансе, као и негде између црне и беле. Ретко су виђају потпуно бели гибони.

Гибонске врсте обухватају сијаманга, белоруког или лар гибона и хулока.

Опис уреди

Јединствени аспект анатомије гибона је да им је зглоб предњих угова кугласт, што омогућава биахијалне покрете на њишућим гранама. Ово знатно смањује потребну количину енергије у горњим удовима и торзу, а такође смањује притисак на рамени зглоб. Гибони такође имају дуге предње и задње удове, са дубоким размацима између првог и другог прста предњих шака. Крзно гибона је обично црно, сиво или смеђе, али често с белим белезима на рукама, ногама и лицу. Мушки гибони понекад добијају тамне мрље на белим површинама да покажу да су погодан избор за парење. Неке врсте имају проширене кесе на грлу, које се надувавају и служе за снажније вибрације и одзвањање комора при оглашавању. Код неколико врста, ова структура је огромна – једнака величини главе животиње. Њихов глас је много снажнији од било ког људског певача, иако имају, у најбољем случају, пола висине мушкарца.[4]

Лобање и зуби гибона наликују онима код великих мајмуна, а њихови носеви су слични онима код свих усконосних примата. Зубна формула им је: 2.1.2.32.1.2.3 [5] У роду Siamang, који има највише (17) врста, издваја се по томе што на стопалима има по два прста спојена, по чему су изведена и генеричка имена врста Symphalangus и Syndactylus.[6]

Еволуциона историја уреди

Целокупна анализа геномског молекуларног датирања индицира да се гибонска лоза одвојила од великих човеколиких мајмуна пре око 16,8 милиона година (Mya) (95% интервал поузданости: 15,9 – 17,6 Мyа; с обзиром на одвајање пре 29 Мyа од мајмуна).[7] Адаптивна дивергенција асоцирана са хромозомалним преуређивањем довела је до брзог раздвајања четир рода пре 5-7 Мyа. Сваки род се састоји од особене, јасно оцртане лозе, мада је било тешко да се разреши хронологија раздвајања тих родова, чак користећи и податке целокупног генома, услед радијативних специјација и екстензивно некомплетног сортирања родова.[7][8] Недавна коалиционо-базирана анализа података о стаблима врста геномске скале указује на филогенију за четири рода која су уређена као (Hylobates, (Nomascus, (Hoolock, Symphalangus))).[9] На нивоу врсте, процене из анализе митхохондријског ДНК генома сугеришу да се Hylobates pileatus удаљио од H. lar и H. agilis пре око 3,9 милиона година, а H. lar и H. agilis су раздвојени пре око 3,3 милиона година.[8] Анализа целокупног генома сугерише дивергенцију Hylobates pileatus из Hylobates moloch пре око 1,5-3,0 Мyа.[7] Изумрли Bunopithecus sericus је гибон или гибонолики мајмун, за којег се, до недавно, мислио да је у блиској вези са хулок гибонима.[2]

Таксономија уреди

Фамилија Hylobatidae: гибони[1][10][11]

 
Еволуцијска дивергенција хоминоида
 
Црноруки гибон (Hylobates agilis)
 
Сијаманг (Symphalangus syndactylus)
 
Северни белообрази гибон (Nomascus leucogenys)
 
Белоруки гибон (Hylobates lar)

Фамилија је подељена у четири рода на бази диплоидног хромозомског броја у хромозомској гарнитури: Hylobates (2н=44), Hoolock (2н=38), Nomascus (2н=52) и Symphalangus (2н=50).[2][10] Постоји изумрли пети род са именом Bunopithecus који је било гибон или гибонски човеколики мајмун.[2] Изумрли шести род, Junzi, је идентификован 2018. године на бази парцијалне лобање нађене у Кини.[12]

Постојеће врсте уреди

Фосилни родови уреди

Хибриди уреди

Многе гибоне је тешко је идентификовати на основу боје крзна, тако да су идентификовани према оглашавању (Hylobates lar × H. muelleri) или генетичким маркерима.[14] Ове морфолошке нејасноће довеле су до хибрида у зоолошким вртовима. Зоолошки вртови често примају гибоне непознатог порекла и због тога се ослањају на морфолошке варијације или ознаке које је немогуће проверити да се одреди врста или подврста. Тако се дешава да је уобичајено да се јединке различитих врста гибона, које су погрешно идентификоване, смештају заједно. Интерспецијски и интергенерички хибриди такође се јављају и у дивљини, где се границе различитих категорија међусобно преклапају.[15] Међутим, нема података да постоје плодни хибриди између различитих гибонских родова, ни у дивљини, нити у заточеништву.[7]

Понашање уреди

 
Два гибона на дрвету, Сонг династија, сликар Ји Јуанђи
 
Род Huoolock – гибон хулок

Гибони су друштвене животиње. Они су јако територијални и бране своје границе, енергичним визуелним и вокалним испољавањем. Могу се чути и на раздаљини од око 1 км, а у томе се удружују у дует репродукцијског пара, у чему им се понекад придружују и млади. Код већине врста, мушкарци, а у неким такође и женке, певају и соло да привуку парњаке, као и у обежавању своје територије.[16] „Песма“ се може користити за идентификацију не само која врста гибона пева, него и подручја из којег долази.[17]

Гибон обично задржавају истог партнера током живота, иако они увек не остају полно моногамни. Осим екстрапарификација, парови гибона се понекад „разводе”.[18][19]

Мајстори су свог примарног начина кретања – брахијације њишући се од гране до гране на једнократне удаљености до око 15 м, при брзинама и до 55 км/х. Кугласти зглобови омогују ненадмашну брзину и прецизност при њихању кроз дрвеће. Ипак, њихов начин транспорта може довести до опасности када грана пукне или су дланови влажни. Истраживачи процењују да већина гибона пати од фрактура кости – једном или више пута током живота.[20] Они су најбржи и најагилнији од свих сисарких становника у крошњама стабла.[20]

Конзервацијски статус уреди

Већина врста гибона су угрожене, првенствено због деградације или губитка шумских станишта.[21] На острву Пукет у Тајланду, волонтерски базирани Гибонски рехабилитациони центар се бави спасавањем гибона који су држани у заточеништву, и који се пуштају у дивљину.[22] Калавејтски пројекат исто тако има гибонске рехабилитационе центре на Борнеу и Суматри.[23][24]

Специјализована група за примате одбора за опстанак врста Међународне уније за заштиту природе објавила је да је 2015. година гибона,[25] и били су иницирани догађаји широм света у зоолошким вртовима с циљем промовисања познавања статуса гибона.[26]

Референце уреди

  1. ^ а б Гровес, C.П. (2005). Wилсон, D.Е.; Реедер, D. M., ур. Маммал Специес оф тхе Wорлд: А Таxономиц анд Геограпхиц Референце (на језику: енглески) (3 изд.). Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. стр. 178—181. ИСБН 0-801-88221-4. ОЦЛЦ 62265494. 
  2. ^ а б в г Моотницк, А.; Гровес, C. П. (2005). „А неw генериц наме фор тхе хоолоцк гиббон (Хyлобатидае)”. Интернатионал Јоурнал оф Приматологy. 26 (4): 971—976. дои:10.1007/с10764-005-5332-4. 
  3. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 109. ИСБН 86-331-2112-3. 
  4. ^ Лулл, Рицхард Сwанн (1921). „Севентy Севен”. Органиц Еволутион. Неwyорк: Тхе Мацмиллан Цомпанy. стр. 641—677. 
  5. ^ Мyерс, П. 2000. Фамилy Хyлобатидае, Анимал Диверситy Wеб. Аццессед Април 05, 2011-04-05.
  6. ^ Геиссманн, Т. (2011). „Тyпицал Цхарацтеристицс”. Гиббон Ресеарцх Лаб. Приступљено 17. 8. 2011. 
  7. ^ а б в г Царбоне, Луциа; et al. (2014). „Gibbon genome and the fast karyotype evolution of small apes”. Nature. 513 (11 Sept 2014): 195—201. PMC 4249732  . PMID 25209798. doi:10.1038/nature13679. 
  8. ^ а б Matsudaira K, Ishida T (2010) Phylogenetic relationships and divergence dates of the whole mitochondrial genome sequences among three gibbon genera. Mol. Phylogenet. Evol.
  9. ^ Shi, Cheng-Min; Yang, Ziheng (januar 2018). „Coalescent-Based Analyses of Genomic Sequence Data Provide a Robust Resolution of Phylogenetic Relationships among Major Groups of Gibbons”. Molecular Biology and Evolution. 35 (1): 159—179. PMC 5850733  . PMID 29087487. doi:10.1093/molbev/msx277. 
  10. ^ а б Geissmann, Thomas (decembar 1995). „Gibbon systematics and species identification” (PDF). International Zoo News. 42: 467—501. Приступљено 15. 8. 2008. 
  11. ^ Geissmann, Thomas. "Gibbon Systematics and Species Identification" (web version). Ch.3: "Adopting a Systematic Framework" Retrieved: 2011-04-05.
  12. ^ Weintraub, Karen (21. 6. 2018). „Extinct gibbon found in tomb of ancient Chinese emperor's grandmother”. The New York Times (на језику: енглески). 
  13. ^ Brown, Georgia (11. 1. 2017). „New species of gibbon discovered in China”. The Guardian. 
  14. ^ Tenaza, R. (1984). „Songs of hybrid gibbons (Hylobates lar × H. muelleri)”. American Journal of Primatology. 8 (3): 249—253. doi:10.1002/ajp.1350080307. 
  15. ^ Sugawara, K. (1979). „Sociological study of a wild group of hybrid baboons between Papio anubis and P. hamadryas in the Awash Valley, Ethiopia”. Primates. 20 (1): 21—56. doi:10.1007/BF02373827. 
  16. ^ Clarke E, Reichard UH, Zuberbühler K (2006). Emery, Nathan, ур. „The Syntax and Meaning of Wild Gibbon Songs”. PLoS ONE. 1 (1): e73. PMC 1762393  . PMID 17183705. doi:10.1371/journal.pone.0000073. 
  17. ^ Glover, Hilary. Recognizing gibbons from their regional accents, BioMed Central, EurekAlert.org, 6 February 2011.
  18. ^ Reichard, U (1995). „Extra-pair copulations in a monogamous gibbon (Hylobates lar)”. Ethology. 100 (2): 99—112. doi:10.1111/j.1439-0310.1995.tb00319.x. 
  19. ^ Briggs, Mike; Briggs, Peggy (2005). The Encyclopedia of World Wildlife. Parragon. стр. 146. ISBN 978-1405456807. 
  20. ^ а б Attenborough, David. Life of Mammals, "Episode 8: Life in the Trees", BBC Warner, 2003.
  21. ^ A-Z Animals: GIbbon Retrieved Feb-12-2015
  22. ^ „The Gibbon Rehabilitation Project”. 
  23. ^ Kalaweit sites in Borneo
  24. ^ The Kalaweit Sites
  25. ^ Mittermeier, Russell. „Letter of Endorsement - Year of the Gibbon” (PDF). IUCN SSC PSG Section on Small Apes. IUCN SSC Primate Specialist Group. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 30. 7. 2015. 
  26. ^ „Year of the Gibbon - Events”. IUCN SSC PSG Section on Small Apes. IUCN SSC PSG Section on Small Apes. Архивирано из оригинала 29. 8. 2015. г. Приступљено 30. 7. 2015. 

Spoljašnje veze уреди

 
Giboni на Викимедијиној остави.
 
Викиврсте имају више информација о чланку Giboni.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Giboni&oldid=27054726”