Википедија

Голизам

Деголизам или голизам (франц. gaullisme) је француска политичка идеологија базирана на мишљењу и делу вође француског отпора из Другог светског рата Шарл де Гола, који је био и председник Пете Француске Републике[1].

Шарл де Гол, у униформи генерала

Серж Берстејн пише да голизам није „ни доктрина ни политичка идеологија“ и не може се посматрати као једно или друго"[1]. Већ, пратећи његов историјски напредак, то је прагматична вежба моћи која није ослободјена од контрадикција нити концесија/уступака, иако империјална реч генерала даје на значају голизму и његовом програму који се чини као дубок и потпуно реализован. Голизам је чудан француски феномен, али без сумње суштински француски политички феномен 20.века.

Лоренс D. Критцман пише да се голизам може видети као форма француског патриотизма по традицији Јулес-а Мишелета[2]. Он је записао: „Наслоњен на политички спектар Деснице, голизам је ипак посвећен републичким вредностима револуције и толико удаљен од амбиција традиционалне Деснице и њеног хаоса, Голизам је видео као своју мисију потврду националног суверенитета и јединства, што је било дијаметрално супротно подели створеној од стране левице и њеној класној борби.[2]

Историја уреди

Берстајн је забележио да је голизам напредовао на више начина:[1]

  • Прва фаза (1940-45) се догодила током другог светског рата. У овом периоду, голизам се идентификовао са оним Французима који су одбили примирје са Нацистичком Немачком и Вишијевским сарадницима вођеним од стране Филипа Петена, придруженим генералу Шарлу де Голу и слободним француским снагама, који су тражили начин да врате Француску у рат на страну савезника
  • У другој фази (1946-58), голизам је био својеврстан тип опозиције четвртој француској републици. Голисти су у овом периоду изазвали нестабилну парламентарну владу четврте републике и заступали њену замену за „председник републике са истакнутим конституционалним моћима“
  • У трећој фази (1958-69), „голизам је био ништа друго до подршка генераловој сопственој политици након што је поново био на власти 1958. године и обављао функцију председника пете француске републике од 1959. док није поднео оставку 1969.године.

Од 1969. године голизам се користи да опише све оне који се сматрају наследницима де Голових идеја.[1]

Принципи уреди

 
Жорџ Клемансо

Фундаменталан принцип голизма је извесна идеја Француске као јаке државе.[1][2] Ова идеја се појављује у де Головим „Ратним мемоарима“, у којима он описује Француску као „неукротив ентитет, „особу“ са којом се мистични дијалог одржавао током целе године. Циљ голизма је стога да да предност својим интересима, да буде сигурна да се њен глас цуо, да буде поштована и да осигура њен опстанак...да буде достојна своје прошлости, нација се мора осигурати моћном државом. Крицман је записао да: „Голова идеја Француске је да поврати част нације и потврди своју величину и независност“ уз де Гола који је у потрази да изграду визију француске историјске судбине, поврати углед у свету, и надмаши национална понижења из прошлости. Судећи по њему. Де Гол је ставио акценат на фрацуско јединство изван „партизанских свадја“ и истакао француско наследје, укључујући и стари поредак и револуцију. Француске политичке фигуре којима се де Гол дивио „били су они који су одговорни за национални консензус - Луј XIV, Наполеон и Жорџ Клемансо - који су видели као свој циљ стварање политичког и социјалног јединства уз помоћ јаке државе.

Како би ојачали Француску, голисти су такодје јачали потребу за јаком економијом и стабилним друштвом. Судећи по Берстајну, голисти верују да је императив државе, као чувара националног интереса, да дају подстицај економском расту и да га воде. Либерално мишљење се прихвата ако обећава више ефикасности него планирања. Што се тиче социјалне правде, све док њено природно неповерење у велике послове може да буде у савезу, то је више ствар доктрине него предстојеће стабилности. Како би стао на крај класној борби, голисти се надају да ће искористити право на партиципацију, концепт из 19.века о ком је генерал често говорио, али шта су његови сарадници игнорисали.

Као део јаке државе, де Гол је истицао потребу да се дрзавне институције базирају на јакој управи. Ово је знацило одступање од француске републиканске традиције која је истицала улогу изабране скупштине. Де Гол се током свог времена проведеног у канцеларији трудио да уцврсти власт тако сто је имао директне универзалне гласове и народни референдум и тако што се директно повезивао са нацијом (путем говора емитованих путем радија, прес конференција и путовања у провинције). Док је Де Гол цесто говорио с поштовањем према демократији, његови политицки противници су перципирали у његовој владавини тенденцију према диктаторској моћи; многи су се бојали Бонапартиног оживљавања или квазирепубликанске монархије. Француска је ипак остала демократија и Де Голова одлука да одступи као председник уз претходно одбијање гласаца током априлског уставног референдума из 1969.године, показала је да његова посвеценост демократији није била само пука реторика.

У спољној политици, голисти су идентификовани као реалисти и француски екцепционалисти и де Гол је тежио да наметне француски утицај на глобалном нивоу."[1] Голисти су подрзали деколонизацију, која је ослободила Француску од терета царства. Ово је нарочито истакнуто у Де Головом разресењу кризе у Алзиру (1958-62), на ста су јако утицали Де Голова јака политика или “пуки смисао за политич.ку корисност”. Де Гол је схватио да је деколонизација неизбежна I да би континуирана криза о продузен алжирски рат остетили француску економију и овековелили националну разједињеност. Према томе, Де Гол је сматрао да је у најбољем интересу Француске да обезбеди независност и одустане од војног ангажмана, тако чувајуци јединство и сјај Француске.

Голисти су истакли потребу Француске да “гарантује своју националну независност без прибегавања савезницима цији се интереси мозда и не поклопе са интересима Француске. Развој независне Француске нуклеарне способности, постигнуте уз значајан напор упркос међународним критикама, био је одмак од тадашњег светског поратка. Француска под влашћу Де Гола је тежила да избегне биполаран политички поредак уз доминацију две суперсиле - САД и Совјетског савеза - те тежила да избегне зависност од САД-а. Крицман је написао: “ Спољна политика голиста је била мотивисана потребом да се разликују од две велике моћне силе. Као део парадокса, де Гол је зелео да буде део западне алијансе а истовремено је био I њен критичар по кљуцним питањима као сто је одбрана. Оно што је најзнацајније, де Гол је повукао Француску из НАТО-вих војних операција 1966 године и упутио нефранцуске НАТО-ве трупе да напусте Француску, иако је Француска остала члан НАТО-а. Голисти су такође критиковали прекоокеански економски утицај Америке као и улогу америчког долара у међународном монетарном систему. Под де Голом, Француска је успоставила дипломатске односе са комунистичком НР Кином пре него што је то учинила иједна западна земља; увела је ембарго на орузје против Израела (1967) и осудила амерички имепријализам у Трећем свету.

Де Гол и голисти нису подржали Европу као ентитет, али нису ценили европске интеграције у форми конфедерација суверених држава заједницки укљуцених у обичну политику, аутономнију супер моцних држава I оних под знацајним утицајем Француске. Де Голове наде да унапреди ову врсту савеза већим делом су омануле у погледу зеље других европских сила да остану у блиском савезу са САД-ом.

Политичко наслеђе након де Гола уреди

Де Голово политичко наслеђе је дубоко укорењено у Француској. Де Голов наследник као председник, Жорж Помпиду, истицао је деголизам током свог мандата од 1969-1974. године. Некад контроверзне голистичке идеје постале су прихваћене као део француског политичког консензуса и више нису фокус политилке контроверзе. На пример, чврсто председниковање је било присутно код свих Де Голових наследника, укљуцујуци и социјалисту Франсоа Митерана (председник од 1981-95). Француска независна нуклеарна способност и спољна политика под утицајем деголизма (иако изражена много флексибилнијим терминима) остаје као “водећа сила француских међународних односа”. Берстејн је написао: Не претерујем када казем да је деголизам обликовао послератну Француску. Истовремено, узимајући у обзир да је суштина де Голових идеја сада прихваћена од стране свих, они који желе да буду легитимни наследници де Гола (као нпр. Жак Ширак) сада имају кризу идентитета. Тешко им је да се разликују од других политицких гледиста.

Међутим, нису све де Голове идеје истрајале. Од 1980-их било је неколико периода кохабитације (1986-1988, 1993-1995, 1997-2002) у којем су председник и премијер били из различитих партија, што је било другације од "империјалног председниковања" де Гола. Де Голова економска политика, базирана на идеји дирижизма (стабилно стање економије) је такоше ослабила. Све до 1980-их веће француске банке, осигуравајуће куће, фармацеутска и предузећа из области телекомуникација, челика, нафте су била у власништву дрзаве. Од почетка 1980-их па до 1990-их и 2000-е, француска влада је приватизовала многе дрзавне установе.[3]

Деголистичке политичке странке уреди

Попис деголистичких политичких странака и њихових наследника:

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ Серге Берстеин, "Гауллисм" ин Тхе Оxфорд Цомпанион то Политицс оф тхе Wорлд (2д ед., ед. Јоел Криегер), Оxфорд Университy Пресс, 2001, пп. 307–08.
  2. ^ а б в Лаwренце D. Критзман, Тхе Цолумбиа Хисторy оф Тwентиетх-центурy Френцх Тхоугхт (Цолумбиа Университy Пресс, 2006, едс. Лаwренце D. Критзман & Бриан Ј. Реиллy), пп. 51–54.
  3. ^ Хенри Астиер, Френцх wрестле wитх Де Гаулле'с легацy, ББЦ Неwс (Април 15, 2002).

Библиографија уреди

  • Цхоисел, Францис, Бонапартисме ет гауллисме, Парис, Албатрос, 1987.
  • Цхоисел, Францис, Цомпрендре ле гауллисме, L'Харматтан, 2016.
  • Тоуцхард, Јеан, Ле гауллисме (1940-1969), Парис, Сеуил, цолл. Поинтс Хистоире.1978.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Golizam&oldid=26745353”